Šta sve možeš u Dorsetu kad si živ

Trit Vilijams, kako je bio šire poznat, glumac rođen u obližnjem Konektikatu – gde se njegova porodica nalazila još od osnivanja SAD – pre tri godine je na pitanje novinara Vermont magazina zašto je baš tu rešio da živi dao sledeći odgovor: „Celog života skijam, a u Vermont smo porodično dolazili dok sam odrastao. Uspomene koje imam na božićne raspuste u Vermontu su neverovatno srećne. Onda je tata kupio i kuću koju smo moja žena Pem i ja stalno koristili dok smo ze zabavljali (u originalu koristi reč ‘courting’ koja više odgovara nekakvoj starovremenskoj etikeciji – primedba P.S.). Na kraju sam ja u blizini kupio kuću u kojoj smo već trideset i pet godina. Uvek sam osećao ljubav prema Vermontu, zimi i leti. Tu je za mene bilo nečega posebnog, a ljudi su iskreni, stvarni i prijatno raspoloženi. A uvek ima i nešto novo da se otkrije, na zemljanom putu koji ranije niste primetili. Mislim da nema mnogo ljudi koji su srećni kao ja, i mogu da kažu, ‘volim mesto na kojem živim’. Bio sam svuda po svetu i nigde nisam video mesto tako lepo kao Vermont“. A sada se može dodati i da nema mnogo ljudi koji imaju tu sreću da u trenutku prestanu da žive, radeći nešto što ih uzbuđuje, upravo tamo gde vole da budu.

I druge omiljene aktivnosti Trita Vilijamsa – upravljanje svim tipovima aviona i ronjenje – ukazuju na osobu kojoj nije prijala uobičajena ravan. U skladu s tim, najlošije se snalazio u filmskim ulogama koje su od njega zahtevale da predstavi običnog, racionalnog čoveka. Kada je valjalo „nagaziti“, pak, retko ko bi mu bio ravan. No, jeste bio dobar i kao „čovek po sredini“, ukoliko je njegov zadatak da nas sprovodi kroz dramsku konstrukciju koja se na ekstreman način otima dosadnoj stvarnosti. Vilijams navodi da je odlučio da postane glumac nakon fakultetskih predstava tokom kojih je osećao uzbuđenje kada bi čuo smeh publike. Pozorišna karijera je, dakle, bila prirodni sled događaja, sa mjuziklom kao žanrom izbora. Kao pripadnik nečega najbližeg plemstvu što se može zateći u Americi, lako je pronašao agenta, a ubrzo i stalni brodvejski posao kao tumač glavnog lika u putujućoj produkciji „Briljantina“. Dok je predstava gostovala u Engleskoj, dvadeset i pet godina mlad, igra malu ali za rasplet bitnu ulogu u filmu „Orao je sleteo“ (ističe Majkla Kejna kao uzor za ponašanje ispred i iza kamere), pa zatim u zaboravljenoj a prilično uticajnoj komediji „Ric“ („The Ritz“) Ričarda Lestera – recimo, „kemp“ stil i ritam serije „Vil i Grejs“ dobrim delom potiču iz tog izvora – gde je ravnopravni šraf u ansamblu, kao „noar“ detektiv sa grotesknom manom u vidu piskavog glasa koji se nađe u „nebranom grožđu“ gej kluba.

„Kosa“ je već bila ozbiljan „pos’o“, u Holivudu koji je hvatao zalet za čišćenje „ćiminovskih“ ludaka i osamdesete u kojima će novac biti jedini imperativ. Shodno tome, proces odabira tumača glavnih uloga je trajao mesecima, na kraju čega se Trit Vilijams skinuo go pred producentima i autorskom ekipom i rekao „evo, dao sam vam sve što imam, pa vi vidite šta ćete“. U Spilbergovom (a toliko „ćiminovsko-milijusovskom“) filmu „1941“ Vilijams reprodukuje energetski nivo iz „Kose“, najavljujući da će mu u kasnijoj fazi karijere najviše prijati krajnje neprijatni likovi.

Nesumnjivo veliki „Princ grada“ (1981) Sidnija Lameta, pak, ukazao je da nije niti će ikada biti najprikladniji izbor za prenošenje psihološkog naturalizma. Sidni Lamet je, čini se, i tragao za nekim preko koga ne bi na ekran projektovao ubeđenost u sopstvenu pravovernost. Policijski detektiv Deni Čielo jeste trodimenzionalni antipod takođe Lametovog Frenka Serpika, ovaj put u sivom svetu varljive etike. Okružen verodostojnim pandurskim, gangsterskim ili federalno državnim njuškama, Vilijams deluje prazno, nesigurno, kao da ni sam ne veruje svojim rečima kada u par navrata pokuša da objasni ničim konkretnim izazvan čin potkazivanja korupcijom uprljanih kolega (u sistemu koji, takav kakav je, dovoljno služi svrsi). Moguće da je to i bila Lametova namera sa Vilijamsom, koji danas kaže da mu nije sasvim prijatno kada gleda „Princa grada“, žaleći što u datom trenutku nije bio koju godinu stariji i filmski iskusniji. Ali, bacio se, kao što je uvek i radio, celim dvadesetdevetogodišnjim telom i duhom u noseću ulogu smrtno ozbiljnog i žanrovski neodredivog trosatnog filma.

Da li su mu posle Bergera iz „Kose“ i Denija Čiela sva vrata bila otvorena? Bio je „mlad i glup“, kaže, što navodi na pomisao da je odbio poneku lukrativnu ponudu za nezanimljiv rad u ostvarenom ili planiranom hit filmu. Sa druge strane, „Prinčevi grada“ bili su retki tokom osamdesetih, dok su visokobudžetne akcione strukture pretežno postale delokrug bodibildera sa smetnjama u govoru. Za manje, intimnije filmove je, pak, već bio previše prepoznatljiv, samim tim i finansijski opterećujuć. Ostaje komedija – žanr za koji je, suštinski, bio predodređen – gde je u to vreme vladao drugačiji tip glumaca, prevashodno pristiglih sa malih ekrana.

Pauza je potrajala, da bi se sredinom osamdesetih (kada je i plata neminovno pala) pojavio u nekoliko značajnih filmova, ovaj put kao prateći vokal. Glede saradnje sa Serđom Leonem tokom snimanja „Bilo jednom u Americi“ Vilijams ima afirmativan i krajnje suštinski utisak na temu odnosa između istine i nastupa: „Evropski reditelji ponekad ponavljaju scenu dok se ne umoriš od glume“. Postoji i druga strana medalje koja se tiče statusa: za glumu su bili zaduženi De Niro i Džejms Vuds, dok su svi ostali vršili dramsku funkciju. Tih godina bio je i podrška Krisu Kristofersonu u kriminalističko-političkom trileru „Flashpoint“ koji je ostao donekle izgubljen u procepu između subverzivne namere i programskog formata. I sam Vilijams „luta“, ne mogavši da odabere odgovarajuću „oktavu“, što je prevashodno problem reditelja koji nije mogao da se odluči kakav film tačno pravi. Ili mu nije, u vreme vladavine desnice, dozvoljeno da donese ispravnu odluku.

Suprotno, u skrivenom dragulju „Smooth Talk“ svačije odluke su savršene. Scenario je zasnovan na pripoveci Džojs Kerol Outs, autorke romana „Plavuša“ koji je nedavno ekranizovan na diskutabilan način. Outs, očigledno, ima sklonost ka temi korupcije nevinosti, i to one nevinosti koja i sama pokazuje nagon ka opasnom i zabranjenom. Koni (Lora Dern) je jedna takva šesnaestogodišnjakinja na letnjem raspustu, dve trećine filma „tražeći đavola“ i flertujući sa mahom pristojnim dečaćićima kakvi obitavaju u njenom provincijskom gradu (opremljenom modernim tržnim centrom, bioskopom i svim ostalim vajnim lekovima za dosadu i prazninu). Na jednom od noćnih izlazaka razmeni par reči sa misterioznim neznancem za kojeg je Dž. K. Outs bila inspirisana stvarnim serijskim ubicom iz sredine šezdesetih. U ambivalentnosti je ključ košmarne napetosti, sa autorima koji se odupiru bilo kakvoj konkretizaciji nevolje. Posledično, kada se neznanac konačno pojavi pred adolescentkinjinim vratima, ni ona ni gledaoci nemaju pojma odakle potiče izvor nelagode. Dramaturgija je, takođe, naoko nepravilna, sa nekoliko opširno predstavljenih pa napuštenih likova, i jednim tek naznačenim koji će dominirati beskonačnom i megalomanskom završnom scenom. U takvom kontekstu, Trit Vilijams dobija i koristi priliku za pola sata čiste magije. Da li je stvaran? Da li je fantastičan, kada pominje da je nedavno opštio sa osobama za koje junakinja zna da više nisu među živima? Da li je simbol? Kao u mračnoj bajci o odrastanju, on samo traži da se uđe u njegov automobil, posle čega će, znamo, nevinost detinjstva biti zauvek izgubljena.

„Smooth Talk“ je bio mali, eksperimentalni i stvaralački izazovni film za kojim je Vilijams godinama nepretenciozno tragao, i kada je tu ambiciju „izbacio iz sistema“ mogao je da nastavi putem televizijskog, pa zatim i koprodukcionog „tezgarenja“ („borio sam se na plastičnim ajkulama u Dominikanskoj Republici“, reći će). Ipak, krajem osamdesetih, kao jedna od stepenica u spuštanju ka opskurnosti, desiće se kultni „Zombi detektiv“ („Dead Heat“), za kojeg moram da prijavim da mi je prvi pao na pamet kada sam pročitao vest o Vilijamsovoj smrti. Smešten u haotičnoj stilskoj zoni između „Reanimatora“ i „Zlatnog dečaka“, „Dead Heat“ je i SF sa po(r)ukom, i urbani „gotik“, i serija lascivnih dijaloških šala koje ispucava Džo Piskopo, kao partner Vilijamsovog policijskog detektiva Rodžera Mortisa (jer, naravno, „rigor mortis“), iznad svega, film u kojem se naši junaci u jednom nezaboravnom trenutku sukobljavaju sa oživelim odranim bikom u kuhinji kineskog restorana. A tu je i za igru više nego raspoloženi Vinsent Prajs… Svet, nimalo iznenađujuće, nije bio spreman, te je Trita Vilijamsa čekalo višegodišnje izbivanje sa velikog ekrana. Kada se vratio, u drugoj polovini devedesetih, morao je da se pomiri sa odlascima na audicije, i to, ovaj put, kao negativac/karakterni glumac. Povratak će, zapravo, biti gotovo trijumfalan, što nije čudno ako se setimo Vilijamsovih mladih dana i dobrog snalaženja u koži neprijatnih gadova. „Fantom“ i „Mulholland Falls“ su bile visokobudžetne lakrdije za zabavljačkom namenom, no, „Šta sve možeš u Denveru kad si mrtav“ donele su nam izvođača na najvišem nivou umetnosti podražavanja. A i stvaranja, budući da su Vilijams i Endi Garsija sami, kroz ubrzani proces glumačkih proba, dodali većinu ukrasa koji se mogu videti u njihovim „duo“ scenama. Ni tekst nije bio za bacanje, od pokliča „Ja sam Godzila! Ti si Japan!“, do solilokvija „Čovek sa Planom je samo glava koja priča. Jel’ ti padne to ponekad na pamet? Svi se saginjemo i bežimo kao kukavice pred nekom jebenom glavom! E, pa, nema više toga. Moj novi moto: jebi glavu! A? Sviđa ti se? Jebi glavu!“. Osim toga, Vilijamsov Bil „Kritično stanje“ donosi nam i duboku, multidisciplinarno upotrebljivu istinu: samo potpuni ludak može stati na put savršenoj mašini za ubijanje.

Vraćanje u filmsku mašinu značilo je, uz upotrebni a izuzetni doprinos „Holivudskom kraju“ Vudija Alena, i naplatu minulog rada koja od Trita Vilijemsa, u novom obrtu, tvori heroja konzervativne Amerike. Naime, krajem devedesetih menja Toma Berindžera u nastavku filma „Na zameni“ („The Substitute“), kao „čarlsbronsonovski“ profesor u problematičnoj srednjoj školi. Slede još dva nastavka, sa daljim slavljenjem ideje samoodbranjujućeg pojedinca koji ne čeka na pomoć tunjavog sistema. Novouspostavljeni glumački identitet odveo ga je i ka televizijskim filmovima u Holmark produkciji, da bi poslednja značajna stavka u CV-u bila epizodna uloga šefa policije u fenomenološki ekstremno zanimljivom „Beži, sakrij se, bori se“ – i to šefa policije koji saoseća sa glavnom junakinjom koja, poput „profe“ iz „Na zameni“, zanemaruje robotska pravila napisana od strane kilavih liberala, i uzima pravdu u svoje ruke.

Pa, šta je intimno bio? Liberal, desničar, anarhista ili libertarijanac? Kao popularno lice među desničarima, gostovao je 2016. godine na kanalu Foks Njuz, gde je u društvu Džordža Hamiltona promovisao nekakav film u kojem su igrali. Iste večeri bila je u toku republikanska konvencija na kojoj je Donald Tramp izabran za predsedničkog kandidata, i Vilijams i Hamilton su, nakon kraja obaveznog programa, pozvani da pređu u studio informativne redakcije. „Zašto je Holivud toliko ‘komunjarski’?“, počeo je novinar sa bombastičnim pitanjem, a dvojica iskusnih šmekera su razgovor pretvorili u zajebanciju okrenutu celom svetu i samima sebi. Energija koja je iz njih izašla je vrlo neobična za naše, srpske prilike. Nisu se politički odredili, a u isto vreme svaka rečenica je odisala posedovanjem kičme. Vilijamsova kroz ciničan a nepokolebljiv smešak izgovorena izjava „Glasam uvek… po sopstvenoj savesti“, ulivala je veru u demokratske procese, i pre dužnost nego pravo pojedinca da u njima učestvuje. A onda, u još jači imperativ intimnosti narečenog učešća.

Setimo se, na koncu, da imamo posla sa čovekom čija najpoznatija filmska emanacija za ogroman broj filmskih gledalaca predstavlja prvu asocijaciju na reč „hipik“, koji je zatim prešao dugačak put do predanog predstavljanja konteksta bliskog desnom ideološkom spektru. I sve vreme zračio starinskom pristojnošću koja, paradoksalno, uopšte nije delovala kao uljez u eri digitalnih nula i jedinica. Umetnost, ideologija, specifičnosti vremenskog trenutka… sve je bilo podređeno ličnim, intimnim vrednostima. Sve do poslednje vožnje Hondom iz 1986. godine koja je završena tako što je, ako smem da se usudim da tvrdim, umro kao srećan čovek.