Stanje filmske komedije

Opet, osamdesete godine XX veka bile su svojevrstan test izdržljivosti za autore tzv. Novog Holivuda i kada se pogledaju karijere Fransisa Forda Kopole, može se zaključiti kako je on praktično (uz kratkotrajni povratak sa „Drakulom“) od filma „One from the Heart“ filmski pokojnik dok, npr. Skorseze predstavlja dokaz da ponekad treba izdržati i snimati šta god i može se dogoditi da vaše vreme ponovo naiđe. Karpenter, koji takođe, uz povremene vampirske epizode, ne postoji još od „Bekstva iz Los Anđelesa“ (čak tvrdi da je bio siguran da će mu to biti poslednji film) u jednom jednosatnom televizijskom intervjuu je zaključio kako su reditelji njegove generacije „sve upropastili“ („Prodao sam se, i opet bih…“ izjavljuje rezignirano ali na neki čudan način sa optimističnim prizvukom, kao da je tako moralo biti). Slobodan Šijan i Branko Baletić, dva velika reditelja perioda praške škole u jugoslovenskom filmu (mada sami nisu studirali u Čehoslovačkoj) za svoje gigantske pauze mogu da okrive kombinaciju degradacije društveno-političkih okolnosti i ličnog integriteta koji nije bio u skladu sa istom. Moram da priznam da mi nije lako da budem objektivan budući da je moj stric bio autor muzike za gotovo sve njihove filmove te sam odrastao tu i tamo slušajući anegdote o „Baletu“ i „Šikiju“ ali hajde da probamo pa šta bude… Karpenter i njegov najnoviji film dobar su primer za poređenje sa „Lokalnim vampirom“ Branka Baletića. „The Ward“, koji bi se mogao voditi kao B-horor (kada bi B produkcija u klasičnom smislu i dalje postojala), potpuno je mediokritetski rad načinjen, nadam se, iz razloga lake zarade u svezi sa željom da se snimi bilo šta, iz istog razloga iz kojeg ljudi džoginguju i mnogo nakon godina u kojima je trčanje maratona realna mogućnost. Jednostavno, lepo je osećati da ste i dalje u formi. Istina, možda grešim, ali iz ljubavi prema Karpenteru odbijam da poverujem da je on i u jednom trenutku pomislio da od scenarija za film „The Ward“ može da nastane nešto zaista vredno. Sličan je slučaj sa „Lokalnim vampirom“, filmom koji bi se po definicijama iz školske lektire mogao nazvati „komedijom naših naravi“ (koliko to samo šašavo zvuči…). Radnja filma, ili barem njen početak, kada se ispriča izaziva smešak, tako da sama osnova uopšte nije nezdrava, naročito ako vam je namera isključivo zabava. Glavni junak, na pragu tridesetih i pripadnik nove srednje klase (majka je vlasnica pristojnog primorskog pansiona) na kartama gubi sav novac, džip, stan, čak i sam pansion… Majka i on, da bi izbegli materijalnu katastrofu i društvenu bruku, dolaze na ideju da načine privid njegovog samoubistva, praćen sahranom i svime što sleduje, dok on skriven živi na tavanu. No, željena komedija počinje nakon što ga, namerno i slučajno, meštani počnu viđati kako se kreće gradićem. Tu, ipak, film počinje da se transformiše u nešto između italijanske seks-komedije iz sedamdesetih i društvenog komentara o maloj sredini u korumpiranoj i nihilističkoj zemlji. Likova je, kao u pomenutom pod-žanru, previše, mada se priča, ili njena tema, svodi na puteve majke i sina kao ljubavnoj sreći. Humor je izazvan prvenstveno dijalogom, što je uvek greška, mada se mora reći da, jedino za nas koji smo upoznati sa lokalnim karakterom i narečjem, film mestimično izaziva smeh. Ipak, lepo je videti da Branko Baletić ponovo režira, uz nadu (sličnu kao kod Karpentera) da je „Lokalnog vampira“ shvatio prvenstveno kao vežbu snage.

* * *

Godina je 1986. i slovenački metalostrugar Pero doživljava šok izazvan srećom na radničkoj proslavi na kojoj dobija nagradno putovanje i dvosobni stan (ko pamti ta praistorijska vremena zna da je dobijanje – i sama ta reč govori da tu nešto uopšte nije u redu – stana bila glavna fiksacija socijalističkog čoveka). Nakon deset godina provedenih u komi, Pero se budi u svetu ovlaš drugačijem, na mikro i opštem planu, sa ženom koja se upravo udala za njegovog najboljeg prijatelja i poslovnog čoveka u pokušaju (Nikola Kojo) i fabrikom koja se nalazi na milosti i nemilosti prevaranata koji koriste nove društvene okolnosti. Za razliku od „Lokalnog vampira“ koji poseduje dobru početnu žanrovsku situaciju ali u izvedbi nastaju problemi, komedija u „Stanju šoka“ je (osim Kojinog manirizma koji, iako već zamorno poznat, i dalje izaziva smeh jer, on je ipak, u lokalnim okvirima gotovo komički genije) izvedena iz situacije i pristojno dovedena gotovo do samog kraja. No, „Lokalni vampir“ i „Stanje šoka“ zapravo su relativno slični filmovi, sa razlikom koja se ogleda u tome što je u prvom verovatno valjalo izbeći društveni komentar i zadržati se na univerzalnim, karakternim momentima, dok je drugom politički problem u samoj osnovi te je autoru jedino ostalo da pokuša da se sa svojom postavkom izbori što može bolje. Manje više, sve je izvedeno kontrolisano, u formi populističke komedije, pa od vašeg političkog stava i estetskog usmerenja zavisi da li će vam nostalgična antikapitalistička vizija Andreja Košaka („Autsajder“) prijati ili ne. Ono što je sigurno je sledeće: kada god je to dovoljno utemeljeno u realističnosti, glavni junak komedije trebalo bi da ima brkove.