Stavite mu povodac!

Svakako neće biti ni naš Vođica, jer taj je već na toliko povodaca da su njihovi držači odustali od međusobnog sukoba oko pravca u kojem će biti povučen (što mu je i bio plan dok ih je namicao).

Recimo da je protagonista jedan pas koji se upravo uplašio od grmljavine i ugurao ispod stola, tako da po tastaturi kucam ukrivo. I ne, ni on nije taj kojem valja staviti povodac.

U podnožju Kopaonika se svakog leta pojavi nova selekcija odbačenih, odbeglih ili divlje razmnoženih pasa.

Ove godine tamo je počeo da se mota jedan sa glavom labradora na krakatijem telu kojeg smo počeli da hranimo, a onda i lečimo od zapaljenja pluća i konjuktivitisa.

Jednom kad počnete da im otvarate čeljusti i gurate tablete granica je pređena, pa je moralo da se desi vođenje u grad da bi se završilo sa antibioticima i proverilo da li je eventualno čipovan.

A ako nije, ili jeste a vlasnici nisu zainteresovani za ponovni susret, šta da se radi, postaće Dorćolac.

I tako, stignemo kući oko deset uveče, i malo posle ponoći ga izvodim da bih sprečio eventualno opoganjivanje parketa.

Uglavnom gledam njega, zabrinut da mu neće prijati povodac. Izgleda da zna za taj koncept, tako da bacam pogled ka povećem travnatom ostrvu između saobraćajnih traka. Deluje mi da nema nikoga.

Čim smo stupili na ostrvo, sa daljine od tridesetak metara iz mraka se sjuruje muški pit bul, praćen ženskim. Dok njihov vlasnik viče, pokušavam da šutnem jurišajuću hrpu mišića.

Potkačim ga dok je već prolazio pored mene, ali on, naravno, nastavlja napad i delić sekunde kasnije je u gužvi sa psom za kojeg sam desetak sati ranije preuzeo odgovornost.

Pošto sam, da ga ne bih stresirao, labavo stavio ogrlicu, pas izvlači glavu i beži. Vlasnik pit bula pristiže i obuzdava ga, a ja urlam psovke. Onda mu kažem, „ja bi sad trebalo da pozovem policiju“, što mu se ne sviđa i počinje da mi se unosi u lice, dok omanja žena u čijem je društvu ćuti i drži oba pit bula.

Sad, vlasnik pit bula nije dovoljno nijansiran da obrati pažnju na reč „trebalo“, niti može da zna da sam ljubitelj Žorža Brasansa koji je jednom izjavio da uvek prelazi ulicu na pešačkom prelazu kako ne bi doveo sebe u poziciju da mora da razgovara sa policajcima.

Ali, svakako, u civilizovanom društvu bi trebalo odmah pozvati organe reda, da bi neprilagođenom članu koji ne drži pit bula na povocu bila napisana kazna od par hiljada evra/dolara/jena.

(Povezana digresija… Pre desetak godina u Otavi, moj domaćin i ja smo na dugme otvorili vrata podzemne garaže velike stambene zgrade, u nameri da se izvezemo ka ulici. Kada su se vrata podigla, videli smo da nečiji automobil zauzima otprilike trećinu prolaza, kao i da se uz malo srpskog „može… može…“ da proći. Dok smo se bavili tom zavičajnom zanimacijom, nekoliko Otavaca se okupilo optužujuće nas gledajući. Jer, kada se suočite sa takvim prestupom, na sve prethodne obaveze se mora zakasniti dok se zove i čeka policija. Mi smo, ipak, naučeni drugačije, i dok smo se odvozili domaćin mi reče, „Pozvaće neko od njih policiju, i dobiće takvu kaznu da…“.)

Elem, svađa je utihnula i krenulo se sa traženjem psa. Vlasnik pit bula je krenuo sa mnom, da pomogne.

Ubrzo smo se rastali, jer atmosfera nije bila baš prijatna, te sam obišao par blokova zgrada i krenuo nazad – psi imaju tendenciju da prave krugove i vraćaju se na mesto sa koga su krenuli.

Vlasnici pit bulova su i dalje bili na ostrvu, kada je proradio moj unutrašnji idiot koji mora da objasni, istera princip.

Razgovor je bio potpuno besmislen: „Opasan pas mora da bude na povocu“; „To o opasnim psima je primitivno gledište.

Svaki pas je opasan onoliko koliko vlasnik“; „Pa, onda, očigledno, ako pas napada sa trideset metara…“.

Ljut na sebe što, odavno sredovečan, i dalje ne umem da se obuzdam od gubljenja vremena, udario sam stub svetleće reklame pesnicom, što se vlasniku pit bula nije svidelo, i opet mi se uneo u lice sa najavom da će da mi… šta god.

Rekao sam, „’Ajde“, kada na mene počinje da vrišti žena: „Ostavi me na miru! Pijem lekove za srce!“.

Sad, da li je to istina ili uigrano „uletanje“ kada mužić/dečkić/bratić naiđe na nekoga ko bi mogao da se ispostavi pomalo lud, ostaće misterija.

I, tako, oni su krenuli sa ostrva a ja sam ostao ne znajući šta da radim, i razmišljajući o tome da pit bulovi nisu idealni izbor rase za nekoga ko ima probleme sa srcem, naročito ako su bez povoca na otvorenom prostoru. Ubrzo sam čuo, „’Ej, evo ti pas!“.

Pretpostavljam da je stvarno krenuo da se vraća, i onda nije mogao dalje zbog njih, a ni oni zbog njega.

Vlasnik pit bulova – oko trideset i pet godina, nekakvi perčini sa obrijanom glavom okolo, kratka brada i brkovi, verovatno posledica svih tih turskih serija – mi je za rastanak sa distance poručio da će da me bije kada me vidi bez psa.

Dao sam sebi zadatak da ga ignorišem u sledećem susretu, a naročito ako se desi sutra, pošto valja ići u Sarajevo na filmski festival, što zahteva određeno preusmerenje pažnje.

I kako to biva, baš sledećeg jutra je prošao pored mene, zaustavio se i vikao neke gadosti dok sam ja produžio, pretvarajući se da ne postoji.

Valja reći da je vlasnik pre par meseci – kasnije sam se setio da sam u prolazu pratio i da je to trajalo ceo sat – napravio incident kada je njegov pas valjda „precvikao“ nerv drugom psu koji nije mogao da ustane, a da li danas hoda i kako, ko zna.

Ako se ne varam, tom prilikom je pit bul bio na povocu, što nas dovodi do korpe kao još jedne od civilizacijskih tekovina.

Usput, prošle jeseni sam na Kalemegdanu imao gotovo identičnu situaciju sa svojim drugim psom i ženom od oko pedeset i pet godina koja je pored Zvezdinih košarkaških terena pustila pit bulove da trčkaraju.

I bilo je spasavanje životinjskog života (mali je pa sam ga podigao iznad glave dok je pit bul skakao i škljocao). A onda, psovanje, i sve što sledi.

Šta reći? Stanovnici Dorćola mogu da iz teksta zapamte opis vlasnika, pa ako primete da se ne pridržava pravila pristojne zajednice…

Neka zovu policiju? Svađaju se? Urade nešto treće? Svakako se mora nekako reagovati, mada… pada mi na pamet dijalog iz filma „Splendor“ Etorea Skole kada filmski kritičar kaže vlasniku bioskopa (Marčelo Mastrojani, ko bi drugi): „Ponudili su mi da pišem televizijske kritike.

Mislim da ću da prihvatim. Posle svih bitaka… razumete me?“.

Umori se čovek kada sve češće sedi sam u bioskopskoj sali, a naročito kada bije bitke protiv posledica, dok nije siguran da li se uzroci nalaze u nakazama sa samog početka teksta ili je problem dubok kao Marijanski rov i nepokolebljiv kao zagrižaj pit bula…

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.