Straobalnici iz košmara i jave

„Imam potrebu da se malo isprljam“, rekoh, da bi usledio prijateljev dodatak, „Ili da se pročistiš?“, kao dobar začin za razmišljanje. Ove godine, između Slobodne zone i Festivala autorskog filma, kao poručen je došao nastavak filma „Terrifier“ (režija i scenario Demijen Lione; zvanični prevod ne postoji, pa neka bude, maštovito, „Straobalnik“), o dogodovštinama klovna ubice i njegovih žrtava. No, osim mentalne higijene, zbio se još jedan, sasvim fenomenološki razlog da mu se posveti pažnja.

Naime, distributerska kuća naziva „Bloody Disgusting“, koja je preuzela plasman filma i doterala ga od četvrtmilionskog budžeta do trenutne zarade od desetak miliona dolara, obznanila je da je „Straobalnik 2“ upravo prijavljen i kao kandidat za nagradu Oskar (jer, pravila nalažu da vlasnik filma mora to sam da uradi).

Marketinški trik, poput prethodnih tvitova o gledaocima kojima je pozlilo tokom projekcije, pa im medicinsko osoblje ukazuje prvu pomoć u holovima bioskopa? Ima i toga, mada je inicijalna ideja – istina, samo za sektor specijalnih efekata – potekla upravo od pojedinih gledalaca, možda baš onih kojima su testerisanja devojaka na pola i odsecanja penisa izazvali mučninu.

Ipak, dalje eksplikacije priključivanja „Straobalnika 2“ u razmatranje za Oskara, izrečene od strane distributera i autora filma, donose drski kikot. „Naravno, radi se o krajnjoj sprdnji“, piše u saopštenju distributerske kuće, „Ali, znate šta? Pomisao da će članovi Akademije morati da gledaju ekstremni horor za koji smatraju da je ispod njihovog nivoa…

Takva prilika je previše urnebesna da bi bila propuštena“. Ovde stvari postaju zanimljivije, budući da se radi o prisilnom izlaganju šokantnom sadržaju, pri tome od vrste koja prikazuje suštinu i materijalno ostvarenje stvarnosti bez ustručavanja. Nije li to nalik nekakvom scenariju koji će se dogoditi limburga meseca, kada se budemo gađali metroima, kada će televizija Nova S dobiti nacionalnu frekvenciju i milionima nesrećnika po unutrašnjosti Srbije natući crne naočare za prodiranje kroz opnu laži iz Karpenterovog filma „Oni žive“?

Na koncu, prisila jeste prihvatljiva delatnost samo u slučaju kada vodi do prosvetljenja, što nas vraća do „Straobalnika 2“ i pitanja da li uopšte zaslužuje pažnju. I sada ću ja, poput distributera, reći, sve je to pomalo srpdnja, ali znate šta, radi se o vrlo dobrom, verovatno i odličnom filmu, a ni prvi deo iz 2016. godine nije za bacanje.

U redu, zlo je neuništivo, što znamo kako iz istorije horora, tako i lično se uverivši u prethodnih deset godina srpske društvene stvarnosti. Takođe, zlo može biti bezlično, može biti pretnja iz mraka kojoj upisujemo svoje inherentne strahove, a može biti i klovn, „gran ginjol“ biće (?) koje nam se sve vreme kezi svojom okrvavljenom gubicom – što, je li, takođe imamo prilike da posmatramo na dnevnoj bazi, mada neki od nas odavno skreću pogled u zgađenosti.

Demijen Leoni, stoga, primenjujući krajnju kompetentnost forme, velikim delom stupa po proverenoj teritoriji, dok evolutivnom postavkom žrtava u prvom filmu navodi na promišljanje. Sudbina promiskuitetne i neodgovorne najbolje drugarice od prvih kadrova je zapečaćena, no, glavna junakinja bez greške čini pohvalne izbore („Nećeš valjda da spavaš s njim dva sata nakon što ste se upoznali?“; „Pijana si. Ja ću da vozim, samo da pojedem nešto i odmorim malo za svaki slučaj“; „Nisam životinja pa da piškim na ulici“) pa i ona biva sadistički utamanjena.

Njena sestra je, pak, anđeo, osoba koja izbegava društvene mreže i uči u studentskom domu dok svi oko nje paradiraju u kostimima za Noć veštica, odlazeći u pravcu bahanalija. Preživeće, ali u deformisanom obliku – uz to poludeti, i sama postavši ubica. Konačno, poremećena beskućnica će spopasti klovna materinskim instinktom, samo da bismo videli njenu odsečenu glavu koji minut nakon što smo se ponadali da je dosegla neko zatrpano mesto ljubavi i čistote. Da li je klovn ubica svet u kojem živimo, što melje i melje, i nikakva lična ispravnost ili duševna lepota ne mogu poslužiti kao protivotrov? Kako beše ono iz filma „Deconstructing Harry“ Vudija Alena, kada Bili Kristal kao Đavo kaže: „Život ti je kao Las Vegas. Malo si u plusu, malo u minusu. Na kraju, kladionica uvek pobeđuje. Što ne znači da se nisi zabavio“?

Mučeni i „kenselovanjem“ traumatizovani članovi američke Akademije ne smeju već neko vreme da gledaju filmove Vudija Alena, ali će, eto, neki od njih morati da kroz svoje pristojne umove propuste nastavak „Straobalnika“, koji traje dva sata i osamnaest minuta i može se slobodno priključiti filmovima „Zla smrt 2“, „Gremlini 2“, Bartonovom „Povratku Betmena“ ili „Frankenštajnovoj nevesti“ Džejmsa Vejla, dakle, nastavcima u kojima autori podižu sve rampe i ruše žanrovske konstrukcije, idući u pravcu oslobođene zabave i, potencijalno i nepretenciozno, dubljih uvida u „stanje čoveka“.

„Straobalnik 2“, tako, prihvata logiku sna (obodno aproprirajući „Stravu u Ulici brestova“), te uvodi novi motiv – zlo možete na mahove zatočiti samo ako pre toga umrete i vaskrsnete. A posle, uslediće još jedan nastavak, pa još jedan, sve dok klovn ubica ne počne da zloupotrebljava naše gostoprimstvo i prestane da bude zabavan. Tada ćemo ga napustiti, zapamtivši pouku o smrti i uskrsnuću kada budemo razmišljali o načinima borbe protiv bliskijih i opipljivijih straobalnika.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.