Straobalnik pobeđuje sistem (ili je obrnuto?)

Kada sam prvi put pisao o fenomenu nastajućeg serijala „Terrifier“ („Straobalnici iz košmara i jave“, 15. novembar 2022) nisam imao pojma, jer nisam proverio, da drugi deo zapravo igra u srpskim bioskopima.

Priznajem, potcenio sam domaće distributere (u ovom slučaju, Blitz), sa visine smatrajući da po običaju nisu u stanju da primete da se dešava nešto vanredno, a ako i jesu, onda ne veruju da će publika odzivom opravdati njihov profesionalizam.

Ove jeseni ničije greške nije moglo biti, budući da je „Terrifier 3“ u prvoj nedelji prikazivanja bio najgledaniji film u Americi; distribuiran od strane male i do sada nebitne firme, iza sebe je ostavio sve adute velikih „igrača“.

Brojevi su verovatno i veći, jer nelogični porast gledanosti nekih drugih filmova navodi na zaključak da su američki adolescenti kupovali karte za bilo šta da bi zatim krišom ulazili u sale u kojima se prikazuje film navodno neprikladan za njihove nežne oči.

S tim što je i taj ugao gotovo prevratnički.

Naime, vlasnici „Terrifiera 3“ nisu svoj film priložili telu koje određuje za koji je uzrast namenjen, što je odluka koja je u prošlosti donosila ignorisanje od strane vlasnika bioskopa.

Ovaj put, pak, dogodilo se da li libertarijanstvo u izvornom, pozitivno individualističkom obliku, da li divljanje liberalnog kapitalizma koje se u poslednje vreme uglavnom pogrešno imenuje kao libertarijanstvo, i „Terrifier 3“ je na putu do trijumfa zaobišao sva ustaljena pravila igre.

Isto se dešava i drugde, uključujući Hrvatsku i Srbiju u kojoj su ove nedelje, posle stidljivog puštanja posle 21 te i tako ostvarenog statusa najgledanijeg filma u zemlji, dodate i poslepodnevne projekcije („ljudi, stvar pravi pos’o!“).

Na kraju ove uvodne analize se valja vratiti na američko tržište i primetiti da su u „Terrifier 3“ uložena minimalna marketinška sredstva (zvanični budžet filma je skromnih 2 miliona dolara; drugi deo je koštao zapanjujućih 200 hiljada), pri čemu se računalo na portale, podkaste (producent i jeste u više smerova razgranati horor sajt Bloody Disgusting) i, naravno, reklamu „od usta do usta“.

Mada ne bi trebalo zanemariti i vrednost uobičajenih naručenih vesti o hitnoj pomoći pruženoj gledaocima kojima je pozlilo tokom najekstremnijih scena.

Malo laganja je dozvoljeno kada je u pitanju viši cilj?

Ili ipak nije?

Kako god, osećaj odgovornosti mi nalaže da istaknem da „Terrifier 3“ nije namenjen osnovcima, tj. osobama bilo kog godišta koje teško razaznaju granicu između mašte i stvarnosti.

* * *
Prvi „Terrifier“ iz 2016. godine (igrao sam se u prethodnom tekstu i preveo ga kao „Straobalnik“) bio je naoko bazični „slešer“, sa 90% radnje na jednoj lokaciji i upečatljivim zlikovcem čije je ponašanje grešno zabavno za praćenje.

No, od prve scene postavljalo se pitanje ko je istinski zlikovac.

Etički skaredna televizijska novinarka u svojoj emisiji vodi intervju sa jedinom preživelom posle noći užasa kojoj ćemo potom svedočiti.

Sagovornica je groteskno unakažena, strgnute ili spaljene kože i jednim okom što gviri iz lobanje kao jedini ostatak ljudske fizionomije.

Rejting je bog svega, a razgovor lažno saosećajan, da bi naša novinarka prikazala svu ubuđalost svoje duše tokom privatnog telefonskog razgovora koji posle emisije vodi u garderobi.

Ali, gle, u garderobi je i žrtva masakra koja će golim rukama kazniti tog medijskog monstruma – jedinog pravog zlikovca, jer takvi humanoidni oblici života zaista postoje (eno ih i oko nas, po Fekalijormerima i ostalim paranovinskim tvarima, a svakako bi valjalo obratiti pažnju i na opasnost degradacije retkih i dalje pristojnih medija).

Klovn ubica Art je, pak, izmišljen. Dalje, glavne ljudske junakinje postavljene su po principu: što je čovek bolji, proći će gore.

Kezeći sadista, klovn Art, sve je samo ne licemeran, predstavljajući simbol manjka milosti koji svi vrlo dobro razumemo.

Pitanje je koliko je bilo izučavanja komedije del arte, ali apsolutni autor serijala Demijen Lione jeste u Artu stvorio simbiozu Pjera i Skaramuša, tj. tuge i razmetljivosti, i pronašao mimičkog glumca (Dejvid Hauard Tornton) kadrog da možda dobrim delom instinktivnu zamisao (u davnom kratkom filmu Arta je igrao drugi glumac, i nije valjalo) prevede ka značenjskoj ispunjenosti.

Nastavak je zahtevao produbljivanje fabule i uvek rizično uvođenje kompleksnijih ljudskih likova, uz za horor još rizičnije racionalizovanje centralnog zlikovca putem naznake njegove geneze.

Srećom, Lione je mudar momak koji zna da je horor najčistiji kada je nejasan, kao i da Art najbolje služi svrsi kada u njega učitavamo sopstvene strahove ili drske pomisli o pobuni protiv svega banalnog i malograđanskog.

No, moralo se poći razumnim pripovednim putem, što je – pre u Hellraiser nego Fredi Kruger ključu – pridodalo elemente onostranosti i jasnije fantastike.

Tako, drugi deo je zamišljen kao početak trilogije (sa prvim delom koji ostaje kao kratki uvod), i sada pratimo središnji, vezivni deo koji minimalno produbljuje priču i maksimalno koristi odabrani period odvijanja radnje.

Božić, sa svom svojom korporativnom eksploatacijom i lažnom čestitošću je ovaj put žrtva br. 1, dok Lione još jednom surovo izražava i netrpeljivost prema beskrupuloznim medijskim radnicima.

Art će biti i u kostimu Deda Mraza, i ležaće u lokvetini krvi i mahanjem udovima praviti „krvave anđele“, i posle masovnog pokolja će pojesti kekse sa mlekom pa zatim, i dalje umazan telesnim izlučevinama, pristojno oprati tanjirić i čašu.

U komičnim pasažima je, zapravo, draž, a ima nas koji smo na par mesta iz kikota prešli u smejanje naglas.

Ostadoh bez prostora, pa jedino još mogu da preporučim „Terrifiera 3“, ukoliko, kao što već rekoh, možete da razlučite stvarnost od mašte.

A tokom scene sa levkom i pacovima, koja kao da je grubom scenarističkom greškom pristigla iz „Saw“ univerzuma, možete i da zažmurite.