Suštinske tvari društva (i kako im doći glave)

„Supstanca“, koja će za nekoliko meseci moći da se pohvali prisustvom na Danasovoj listi najboljih filmova 2024. godine, započinje reklamom za istoimeni revolucionarni proces podmlađivanja.

U žumance biva ubrizgana jarko zelena tečnost, izazvavši ćelijsku reakciju nakon koje nastaje novo žumance, nezavisno od „baze“.

Pomalo zlokobni glas primaoce reklame upozorava da nikada ne smetnu sa uma da oni, ukoliko se odluče za akviziciju, ostaju „baza“, dok postupak ne stvara odvojeno biće već ekstenziju – a nama, gledaocima filma, od prvih sekundi je jasno šta će poći po zlu.

Sledeći kadar, takođe statičan i iz ptičje perspektive, prikazuje nam istorijat jedne od zvezda na pločniku bulevara Holivud, posvećene glumici Elizabet Sparkl.

Neprimetno pretapajuća montažna sekvenca počinje postavljanjem, nastavlja se divljenjem i fotografisanjem prolaznika, da bi protokom vremena po sada napukloj zvezdi bivalo prosipano đubre a usputni glasovi govorili „to je ona što je… igrala je u… onom filmu“.

Ima u tim gazećim dokazima večne, a zapravo varljive slave – svesno ili ne – nečega od rimskog „memento mori“-ja.

Koliko god da ste u trenutku moćni, to će proći, i bolje bi vam bilo da upamtite da ste, kada se sve ljušture uklone, tek običan ljudski crv sa rokom trajanja.

Stoga, nemojte izgubiti razum.

Elizabet (Demi Mur; mada desetak godina starija od lika, odličan izbor, budući da „kuburimo“ sa istinskim, „ready made“ filmskim zvezdama rođenim sedamdesetih) deluje spokojno iako odavno nije glumica već vodi aerobik emisiju na kablovskoj televiziji.

No, radi se o slamki spasa, što joj postaje jasno kada joj vlasnik televizije (Denis Kvejd), stvarnošću inspirisani muški monstrum nimalo suptilno nazvan Harvi, kaže da njen ugovor neće biti obnovljen jer valja preći na mlađe snage.

Prvi scenaristički znak za čitanje filma: Elizabet se, i posle tmurnog sastanka sa Harvijem, a i pre toga, slučajno ga čuvši kako o ženama govori kao da su buđajuće meso izvađeno iz zamrzivača, oseća isključivo lično pogođena, a ne da je upravo postala akter kompleksnog društvenog problema.

Van sebe, na povratku kući doživljava saobraćajnu nesreću, da bi plastično izgledajući mladi bolničar prepoznao zainteresovanog kupca i na kraju pregleda joj dao USB „stik“ na kojem piše „Supstanca“.

Scena u bolnici je drsko slična sceni koja takođe pokreće radnju u filmu „Smrt joj lepo stoji“ („Death Becomes Her“), što nas priprema (mada, već smo u zgradi gde se snima aerobik šou prepoznali hodnik i tepih iz „Isijavanja“) da će autorka filma, Francuskinja Korali Farža („Osveta“ iz 2017. godine – značenjski jednoslojna i filmski izuzetno „pismena“ „rape-revenge“ vežba), obilato koristiti vizuelne i žanrovske posvete.

Ima tu i Kronenbergove „Muve“, i „Keri“, i „Društva“ („Society“) Brajana Juzne iz 1989. godine – citati su smisleni, postavljajući „Supstancu“ u okvire horora/telesnog horora/horor-komedije.

Uz to su filmski uzori nesumnjivo otkriveni glumcima, s obzirom na način na koji Demi Mur u poslednjem činu prenaglašenim nastupom anestetitizira spoljašnju odvratnost prikazanog, ili kako se Margaret Kvejli, kao njen dvadesetogodišnji „produžetak“, zabavlja projektujući „idoidnost“ svog ljudskog poluproizvoda.

Dolazimo do filozofske utemeljenosti filma, odgovorne za nagradu koju je scenario zasluženo dobio u Kanu.

Šta je supstanca?

Tvar, materija, nešto sasvim drugačije od suštine, a u tumačenju filma „Supstanca“ možemo slobodno razmišljati i na temu modela i simulakruma.

Zašto je organska tvar koju Elizabet proizvodi toliko bezdušna i egocentrična?

Dodatno, zašto proces tokom kojeg „baza“ ne zna šta kopija radi – koncept se svodi na sedmodnevnu zamenu – konzumentu uopšte donosi zadovoljstvo?

Može li se reći da se „Supstanca“ prevashodno bavi društvenim mehanizmom koji čini da naše javne predstave – da li u stvarnom svetu ili na društvenim mrežama – nemaju nikakve sličnosti sa intimnim, a osim toga imaju i sklonost da nam preuzimaju živote?

Farže je, dakle, primenjujući žanrovske obrasce, i bez samocenzurisanja po pitanju slikovne odbojnosti za nežnije gledalačke oči (one naviknutije će se svakako pre kikotati nego trčati iz sale sa rukom na ustima), predstavila „meso“ za razmišljanje.

Po pitanju žanra, primetno je izbegavanje da se pođe u pravcu trilerskih ili ljubavnih rukavaca, i polaznicima filmskih škola bi se „Supstanca“ mogla pokazivati kao pripovedni primer horora.

Proizvođači „supstance“ će ostati zagonetni, jer nisu bitni za film, kao što i slučajni susret koji će Elizabet imati sa emotivno zainteresovanim poznanikom iz srednje škole (usput, dvojnik Neda Rajersona iz „Dana mrmota“) neće usloviti dalje druženje već će poslužiti kao inicijator za junakinjino prekoračivanje linije zdravog razuma.

Ispod mutiranog tkiva, ispod žanra, nalazi se svakodnevni trenutak prelaska kosmičkog puta od misli do izgovorene reči. Da li napuštajući sebe ostajemo svoji, ili postajemo neko drugi?