Suvišnost pitanja

Stelan Skarsgard je Nils, Danac koji negde na severu Norveške vozi džinovski čistač snega, za to dobija nagrade za građanina godine, dosađuje mu lokalni predstavnik nečega što se zove „Narodna stranka“ kako bi baš bilo zgodno da on kao emigrant uđe u njihove redove (nekakvi su provincijski šovinisti u pitanju), sve zajedno vodi povučen i filozofski aktivan život u društvu svoje žene, u kući dovoljno izolovanoj od sveta a opet delom civilizacije. Problemi nastaju kada gangsteri ubijaju njegovog sina namestivši da to izgleda kao slučajna smrt narkomana. Nakon što Nils dođe do sinovljevog ubice i brutalno ga prebije i liši života nakon što mu je ovaj otkrio identitet sledećeg u hijerarhiji, film prestaje da bude ozbiljni, teški triler i postaje neka vrsta mešavine „Farga“ i „U Kini jedu pse“. Penjući se po gangsterskoj lestvici, Nils započinje rat između norveške i srpske mafije koju čine Sergej Trifunović, Goran Navojec, Miki Krstović i Bruno Ganc kao vođa plemena. Kako naš glavni junak polako nestaje iz filma, i to nekako logično jer, nakon što se popne dovoljno visoko i dođe do čoveka koji bez obzira na pretnju smrću nema nameru da mu da sledeće ime, on više nema sa čime da radi dok mu bande svojim sukobom same ne daju sledeću priliku, tako zabavu preuzima norveški glumac imena Pal Svere Hagen, kao šef domaćeg narko kartela. Od frizure, stana ukrašenog konceptualnim nameštajem i istim takvim slikama i skulpturama, do glumačke izvedbe koja se sastoji iz kontrolisano nekontrolisanog preglumljavanja… Grof je jedan od onih filmskih likova koji nas obraduju prilikom svake pojave. U pitanju je gangster koji pati, skoro hamletovski lik prinuđen da vlada kraljevstvom svog mrtvog oca, sociopata koji nakon svake situacije u kojoj demonstrira surovost ili pretnjama rešava sukob dobija napad suzdržanog grcanja. Grof jednostavno ne bi trebalo da živi u tom miljeu već bi mu mnogo više odgovaralo da bude galerista ili kustos neke državne institucije kulture (a tu tek ima sociopata na pretek i sasvim bi se lepo uklopio). Konačno, ima u tim natpisima nakon smrti nečega od grčke tragedije, s tim što ovde osim dovlačenja leševa na binu imamo priliku da detaljno vidimo i kako su nastali.

* * *

U filmu „Oblaci Sils Marije“ Žilijet Binoš (u ulozi koja je, kako tvrdi Asajas, pisana za nju) igra Mariju Enders, filmsku zvezdu koja se priprema da igra u obnovi predstave koja ju je proslavila dvadesetak godina ranije, ovaj put u ulozi sredovečne žene. Asajas je neko ko se predano posvećuje detaljima u pripremi filma (šta reći za čoveka koji je jednom snimio trosatni kostimirani film čiji su junaci članovi porodice, vlasnici fabrike predmeta od keramike?) da bi tokom snimanja dao glumcima slobodu da se igraju, siguran da na taj način neće razoriti celu građevinu koju je tako predano sagradio. Tako, predstava koju Marija priprema detaljno je raspisana (recimo nešto kao vodvilj u „Iza kulisa“ Majkla Frejna) dok, kada Marija sa svojom asistentkinjom (Kristen Stjuart) gleda holivudski superherojski film u kojem igra njena buduća pozorišna partnerka (Kloi Grejs Moric), te nakon toga imaju zabavnu diskusiju vezanu za motivaciju likova, imamo utisak da ja Asajas u najmanju ruku napisao detaljan sinopsis svog filma u filmu. Pa opet, „Oblaci…“ se ne dešavaju u potpuno realnom svetu. Npr., zašto bi glumica toliko predano radila na liku (recimo da trećinu filma čine scene u kojima Binoš i Stjuart igraju prikaze iz fiktivne predstave) pre nego što je uopšte počela rad sa rediteljem? Uz to, forma predstave je negde između hipsterske bitefovske umetnosti i malograđanske zabave i čini se da kao takva ne postoji. Ipak, najbitniji utisak je da Asajas uspeva da nastani svoj film (i u tome me je podsetio na „Glamoramu“ Breta Istona Elisa) kompletnim festivalom banalnosti modernog sveta (selebritiji, društvene mreže, tračevi, uz stereotipne strahove od starenja i zamenljivosti koje naša četrdeset-i-nešto-godišnja glumica oseća…) na koncu stvorivši rad koji je više isečak nego film koji nameće neke zaključke ili, daleko bilo, pouke. Da, odnos Marije i njene asistentkinje na neki način je nalik onome iz predstave koju pripremaju ali šta s tim? Sama predstava je donekle kemp maskiran u veliku umetnost pa opet, gledalac to shvatanje nosi sa sobom tokom celog filma samo da ga ne bi upotrebio na neki smislen način. Zapravo, „Oblaci…“ su film koji ne samo da ne daje odgovore već jedva da postavlja pitanja. I vrlo rado bih ga gledao ponovo.