Suze u magli

Pedesetogodišnja Šveđanka Kiki u tumačenju Pernile August, bez koje je veliko pitanje da li bi film bio uopšte gledljiv, vraća se nakon mnogo godina iz Amerike gde je živela nekakvim neobjašnjenim brzim životom. Teško je definisati čime se Kiki u Americi bavila, pošto nam film, ispravno, daje minimalne podatke (njen sin u jednom trenutku kaže „da je imala puno mladića“) ali moguće da je bila, recimo, dobro plaćena sekretarica, stjuardesa ili krupije u Las Vegasu, ko zna, ni prostitucija ne bi bila nemoguć scenario. Koja god da joj je bila profesija, uključivala je velike količine hedonizma i uživanja u sebi, te tu svakako nije bilo mesta za sina koji je odrastao sa njenom majkom u Švedskoj. Po povratku kući, Kiki i sedamnaestogodišnji Viktor započinju diskretnu komunikaciju („baš si porastao“, kada ga vidi prvi put posle puno vremena, kao da se obraća sinu nekog rođaka). Naravno, mogla bi se očekivati neka vrsta ljutnje od strane Viktora, emotivni ispadi, teške reči kao rezultat odbačenosti od strane roditelja, no Viktor, kao i njegova majka boluje od nekliničkog autizma. Oni su na neki način slični, usamljenici prijatnog izgleda u nekoj vrsti tihog i neizrečenog sukoba sa svetom. Kiki, nakon povratka kući, nastavlja da održava skype kontakt sa tajvanskim biznismenom koji bi, u njenim očima mogao da rezultira nekakvom avanturom (teško je reći brakom jer Kiki ne razmišlja toliko koraka unapred) te rešava da ga obraduje iznenadnom posetom, povevši i Viktora sa sobom kako bi se tokom puta upoznala sa svojim potomkom i tako jednim udarcem ubila dve muve. Naravno, na Tajvanu se sve pretvara u skandinavski diskretnu potragu za sobom tokom koje Kiki otkriva kako je njen biznismen potpuni idiot sa ženom i decom dok Viktor doživljava buđenje neočekivanih seksualnih sklonosti. Snaga filma nalazi se u odsustvu prenaglašenosti i konkretnosti koje bi od svega načinile monotonu porodičnu dramu. Na primer, u životu su česti primeri odsutnih roditelja koji kvantitet pokušavaju da nadomeste kvalitetom te vode svoju decu par puta godišnje na skupa putovanja, tokom kratkotrajnih susreta iniciraju teške razgovore o životu i umiranju i sl. Kiki, jednostavno nije taj tip osobe, pa kad počne da se ponaša tek dodirno na taj način, to predstavlja dobar osnov za filmsku dinamičnost. Konačno, Pernila August je potpuna zver kao Kiki (uz možda neizbegnutu opasnost da bude veća od filma, pri čemu je teško uhvatiti je u glumi) izvodeći stilsku vežbu stvaranja uverljivog karaktera uz minimum scenarističkih informacija.

* * *

Češki „Alojz Nebel“ je animirani film načinjen postupkom rotoskopije, tj. crtanja preko snimljenog materijala. Iako star koliko i sam film („Guliverova putovanja“ iz 1939, npr.), postupak se počeo ozbiljnije upotrebljavati krajem sedamdesetih „Gospodarem prstenova“ Ralfa Bakšija (za kojeg mnogi, a ja se u principu slažem, tvrde da je mnogo bolji od trilogije Pitera Džekson) da bi se u poslednje vreme pojavili „A Scanner Darkly“ Ričarda Linkletera po knjizi Filipa K. Dika i izraelski „Valcer sa Baširom“ koji je, iako deluje kao rotoskopija, zapravo urađen klasičnom animacijom, no pojavni oblik utiska crtanja preko živih ljudi je isti pa se o njemu može razmišljati u tom pravcu. Ima nečeg izuzetno uznemirujućeg u posmatranju crteža koji u tolikoj meri asociraju na ljude. Npr, Bakšijev „Gospodar prstenova“ užasno je mračan, težak za gledanje (nisam siguran da je odgovarajući za decu, mada, verovatno bi im iznad svega bio dosadan). Kao takva, rotoskopija je idealna za prikaz života čehoslovačkog skretničara Alojza Nebela („magla“ na nemačkom, što ima veze sa fabulom) koji 1989. godine, u periodu oko pada berlinskog zida, vegetira u maloj železničkoj stanici na granici sa Poljskom. Alojz je sredovečni usamljenik i tokom filma, postepeno, kroz flešbekove uviđamo da je u pitanju potpuno traumatizovana osoba, kojoj iz sećanja više podsvesno nego namerno u posetu dolaze događaji iz Sudetske oblasti sa kraja II svetskog rata. Zapravo, da se vratimo na K. Dika, ima nečega nalik na Roja Betija iz „Istrebljivača“ (baš iz filma) u Alojzu, neke odsutnosti prepune sećanja koja će nestati kao „suze na kiši“. Film, iako u principu linearan, na izgled nekontrolisano skače, u maniru stila bez suštine, sa jedne slike koja predstavlja stanje svesti junaka na drugu kojom prelazimo na živote drugih likova pa gledanje jeste prilično naporno i negde oko polovine deluje kao da autori ne znaju u potpunosti šta rade. Ipak, na kraju filma bivamo nagrađeni za toleranciju jer postaje jasna poenta koja nam govori da je istorija koja se dogodila toliko užasna, na toliko jadan način pokazuje zlo čoveka, da nikakve plišane revolucije to ne mogu ispraviti (Alojz je potpuno nezainteresovan na vesti sa radija koje govore o promeni političkog uređenja sveta i njegove države). Hrabal bi sve to, naravno, izveo uz melanholični optimizam ali ovo je jedno sasvim ne-hrabalovsko vreme (možda nikada nije ni bilo takvog)…