Svakoj drami dođe kraj

Za percepiranje odličnog filma o kojem će biti reč prilično je bitno kako se i gde gleda.

Za početak, izvorni naslov je generičkog tipa – „Građanski rat“ – a tako je predstavljen i na 98% svetskih tržišta.

Na IMDb-ovom spisku prevoda naslova razlikuju se Rusija (izgleda da se i tamo gleda, nekako) sa naslovom „Pad carstva“ i Vijetnam gde ide kao „Kraj carstva“.

U Srbiji, pak, zadržan je osnovni naslov uz dodatak „svakom carstvu kojem dođe kraj“.

Dakle, otvaramo poglavlja za članstvo u EU, ali smo u isto vreme u društvu koje zaslužujemo i kojem prirodno pripadamo.

Što se tiče društva u bioskopskoj sali, bilo je malobrojno: filmski kritičar/esejista, trideset-i-nešto-godišnji muško/ženski par i, pretpostavljam, otac i njegov sredovečni sin u pantalonama sa kamuflažnim printom.

Tokom uvodne scene, bombi i eksplozija u Njujorku i potpunog raspada svakog sistema, otac reče, „E, malo i njih… Kako su nas ono, ’98, ’99? Kad je uletelo u RTS… Koliko ljudi je bilo? Sedam?“.

Zapita se čovek u takvim trenucima kojim to ljudima već decenijama pokušava da pomogne da sami i svojom voljom otvore oči, kao i da li na potpuno pogrešan način provodi svoj život.

Ali, vratimo se filmu, ako možemo.

Na početku se upoznajemo sa predsednikom SAD-a (Nik Oferman) koji u jednom od svojih sve ređih obraćanja iz Bele kuće narodu saopštava da su napadi pobunjeničkih Zapadnih Snaga, poteklih iz Kalifornije i Teksasa, zaustavljeni, kao i da je ponosni narod Južne Karoline odbio da se pridruži Savezu Floride.

Pobeda federalne vojske je takoreći gotova stvar.

No, stanje stvari na terenu je ponešto drugačije, čak i u Njujorku koji bi trebalo da se nalazi na sigurnoj državnoj teritoriji.

Vojska se, zapravo, povlači pred pobunjenicima, neflaširana voda za piće više ne postoji a teroristički napad među građanima koji se bore za život izvodi osoba sa američkom zastavom u vitlajućim rukama – što će reći, poklonik propadajućeg poretka.

Zaustavimo se na trenutak.

Kakav je, mada već znamo da je u najmanju ruku lažov, taj predsednik?

Republikanac trampovskog tipa?

Demokrata koji je, pouzdan u birokratizam, sasvim izgubio kontakt sa narodom i stvarnošću?

I kako je moguće da Zapadne snage čine Kalifornija i Teksas, po sadašnjim merilima ideološki opozitne države?

Englez Aleks Garland (pisac romana „Plaža“, scenarista filmova „28 dana kasnije“ i „Sudija Dred“, scenarista/reditelj „Ex Machine“ i „Uništenja“) promišljeno stvara haos u kojem je nemoguće doći do opšteg stava, što nas usmerava ka zaključivanju od slučaja do slučaja.

Dolazimo do četvoro glavnih junaka filma: fotoreporterke Li (Kirsten Danst), novinara Džoela (Vagner Moura), novinara/kolumniste Semija (Stiven Mekinli Henderson) i mlade fotografske početnice Džesi (Kejli Spejni).

Pitanja nastavljaju da se nižu: zar su, u toliko promenjenom svetu, tradicionalni mediji i dalje živi i aktivni, dok u vidokrugu ili dijalogu nema X-era i ostalih Tiktokera?

Garland sklapa zahtevnu pazlu, pa tako sedamdesetogodišnji Semi prvo u razgovoru sa Džoelom (Rojters) biva okarakterisan kao neko ko piše za „šta god da je ostalo od Njujork Tajmsa“, da bi nam zatim dao ključni opis ratnog stanja.

„Ovo je trka do Berlina“, kaže, u isto vreme objašnjavajući pobunjenike kao po svemu različite entitete osim po zajedničkom neprijatelju, i najzad dajući svojstvo nestajućem režimu (predsednika će, kasnije, porediti sa Musolinijem, Čaušeskuom, Gadafijem, tako predviđajući njegov bedni kraj).

Naši junaci kreću u poslednji juriš do Vašingtona, za profesiju (Li), adrenalinsko uzbuđenje (Džoel), prisutnost na mestu događaja kako bi se napisala testamentarna kolumna (Semi), sa Džesi kao svežom krvlju koja sve užase i svrhe novinarskog postojanja vidi prvi put.

Možemo li ceo taj građanski rat razumeti kao filmski konstrukt i zaključiti da „Građanski rat“ suštinski govori o nama, danas?

Likovi su, u skladu sa Garlandovim konceptom, tipovi, i ne bi bilo pogrešno ni da nemaju lična imena.

Takođe, izbegava se u američkom filmu popularno, a za identifikaciju sa likovima pogubno uranjanje u genezu.

Tako, Li i Džesi za svoje provincijalne porodice samo kažu da „pokušavaju da se pretvaraju kako se sve ovo ne dešava“.

Ti dobri ljudi su se povukli u „svoj mali svet“ i od te tačke nam je još više stalo za sudbinu naših junakinja, zato što previše dobro shvatamo o čemu se radi.

Da će četvoro dinosaurusa na svom putu susresti i fataliste, i lokalne bande koje ne veruju ni u šta, i rasiste, i hladne pobunjeničke egzekutore koji shvataju da je došlo dotle da milosti prema svakome ko nosi uniformu vojske SAD više ne sme biti da bi se sutra, nekako, krenulo dalje…

I da će sve to zabeležiti pre svega za sebe, za nadu da će iz fotografija, izjava i kolumnističkih uvida neko, negde, nekad, iscediti racionalni zaključak.

Garland, na koncu, putem negacije konzervativne drame vrši gotovo likovni postupak, pretvarajući apstraktno u konkretno, i za to traži saradnju gledaoca spremnog da se zaustavi i dobro zagleda u mrlju boje.

Ili krvi.