Svanula je crna zora

I bi film „Crvena zora“, o invaziji Sovjetskog Saveza na SAD, prikazan 1984. godine, u vreme kada je svetski liberalni akademluk razmišljao šta smo i da li smo išta zaključili iz Orvelovog romana nasumično vremenski smeštenog u godinu datog rednog broja (a, kao i kod svih velikih romana, opseg mogućih zaključaka je vrlo širok – pitajte ove što se brane od respiratornog virusa turanjem Pavlovićeve masti u nozdrve; samo brzo, dok im ne stigne do mozga).

„Crvena zora“ počinje sledećim natpisima: „Sovjetski Savez pretrpeo je najgoru žetvu pšenice u poslednjih 55 godina; Radnički protesti i nemiri zbog nestašice hrane u Poljskoj. Sovjetske trupe intervenišu; Armije Kube i Nikaragve dostižu brojnost od pola miliona. Salvador i Honduras padaju; Stranka zelenih osvaja većinu u parlamentu Zapadne Nemačke. Zahtevaju povlačenje nuklearnog naoružanja sa evropskog kontinenta; Meksiko zahvata revolucija; NATO se raspada, SAD ostaju usamljene“.

Svarite ovo, vi milenijalske snežne pahuljice što kačite postere Grete Tunberg po vašim startap kancovima, između dva kraudfandinga.

No, da zauzdam (ne)zdravo desničarenje koje me je uzelo pod svoje i posvetim se hladnoj analizi trenutka…

„Pravi“ opozicioni front (stranke, lokalni pokreti, tviteraši, nezavisni intelektualci…) poslednjih nedelja proklinje evroparlamentarce koji su se „svrstali na stranu totalitarnog režima“.

Dok u strankama i pokretima – recimo da je to središnji deo fronta – uglavnom vlada mišljenje da se na predstojeće izbore mora izaći, sa jednog krila na kome se nalaze pojedinačni mislioci stiže pitanje „zašto, ako je sve ostalo isto?“, dok sa drugog glasački ovisnici poručuju „niste nas slušali kada smo govorili da je bojkot besmislen“.

Da li je, zaista, bio besmislen?

Režimski stratezi iz senke prvo su pokušali da od Šapićevog interesnog udruženja stvore kvaziopozicionu stranku, nastanjujući je (ultra)desničarima i na taj način formirajući ideološko usmerenje.

Šapić, koji je do tada za sobom vukao solidan broj bivših glasača Demokratske stranke sa teritorije opštine Novi Beograd, kratkotrajno je dobio par desetina hiljada zalutalih glasača DSS-a, suštinski nepovratno izgubivši temeljnu bazu podrške.

Par meseci kasnije, u strahu od sporog ali postojanog pada podrške u Beogradu, Vladajuća kriminalna grupa (VKG) usisava i uništava tu patuljastu himeru sastavljenu od raznovrsnog ništavila.

Skupština je, tako, ostala i bez teatarske opozicije, postavši cirkus nakaza što se nadmeću u igri urlanja na nepostojećeg neprijatelja, strahujući od narednih, stvarnih izbora posle kojih će njihov poslanički sastav, čak i u slučaju da pobede, biti smanjen barem za trećinu.

I pre svega toga, VKG je od prvog postizbornog jutra – dok su butni mišići još bili upaljeni od „sitnog veza“ u izbornom štabu – valjda pod pritiskom Evropske unije počela pripremu vanrednih izbora.

Tu sledi kvaka 22. Evropske birokrate su nam donele neprijatnu poruku, neku vrstu katarze na polovini fabule: izbori u vašoj državi su nedemokratskog oblika kojeg se gnušamo, ali morate na njih izaći u cilju načelnog opstanka demokratije.

Ili, jednostavnije, potpuno nam je jasno sa čime imate posla, ali vama takođe mora biti jasno da ste u svojoj borbi potpuno sami.

Na duže staze, u budućnosti od sledećih pedeset ili sto godina, taj razvoj događaja je užasan, jer surovo utamanjuje ionako skromno evrofilstvo srpskog društva.

Ipak, za trenutne potrebe, poruka je uputna.

Da li će srpskom Vođici neko iz EU u četiri oka reći: „Slušaj ti, jadniče, koji se ne možeš nazvati ni fašistom jer bi za to trebalo da imaš nekakvu ideologiju do koje ti je stalo, nećeš više otvoriti nijednu fabriku dok u drugom dnevniku RTS-a ne vidimo nekog novinara Vremena ili NIN-a kako pet minuta analizira stvarnost“?

Da li bi uopšte trebalo?

Da li je, usput, bitan i uzrok njihovog nečinjenja?

Tolerišu li ovo zlo zato što im odgovaraju stabilokratije u društvima koja, smatraju oni, i nisu za bolje?

Neophodni smo im samo kao deponija na koju će istresati svoj otpad, pet miliona orvelovskih članova partije i „prola“ koji proizvode delove skupog i konzumiraju celine jeftinog?

Ili je sve to za njih korisna kolateralna pojava, dok se suština nalazi u prepuštanju društvu da samo obavlja svoje evolutivne procese, pa, ako ostane na nivou majmunske zajednice, i za takvu će se već pronaći upotrebna vrednost.

Ima u „Crvenoj zori“ jedna scena koja me povremeno posećuje.

Oficir američkog RV-a (Pauers But) biva oboren duboko u okupiranoj teritoriji, nakon čega razgovara sa adolescentskim gerilcima koje predvodi Patrik Svejzi, do tada lišenim informacija o globalnom razvoju događaja.

„Šta se dešava sa Evropom?“, pita jedan mladac (igra ga Si Tomas Hauel, u vreme kada je on, umesto Grete Tunberg, krasio šiparičke sobe).

„Pretpostavljam da su zaključili da im je dva puta za jedan vek bilo dovoljno“, kaže pilot, „ovaj rat će da gledaju sa strane“.

To, u originalu, „they’re sitting this one out“ mrzne dušu konačnošću, i upravo nam se dešava.

Hoće li stotine hiljada ljudi izaći na ulice odbijajući da se pomere dok… šta?

RTS pozove gorepomenute novinare Vremena i NIN-a da uživo sma(t)raju o slučaju „Jovanjica“?

Teško da će se dogoditi.

Hoće li nekakva pravdoljubiva struja u vojsci izvesti benevolentni puč?

Bolje da se ne dogodi.

Ostaju nam izbori, u najmanju ruku ovakvi kakvi su do sada bili, a biće i gori, kao jedina mogućnost.

Kako behu onih pet koraka nošenja sa smrću? Bes, poricanje, cenjkanje, depresija, prihvatanje? Prihvatimo da je bojkot potpuno uspeo.