Sve je banalno osim zla

“ – Naravno da ima Boga, idiote. Ne veruješ u Boga?
– Ako postoji, zašto onda u svetu ima toliko zla? Na najjednostavnijem nivou, zašto je bilo nacista?
– Makse, reci mu.
– Otkud, bre, znam? Ja ne znam kako radi otvarač za konzerve.“

„Hana i njene sestre“ (Vudi Alen, 1986), razgovor sa roditeljima

U stvaralačkoj ličnosti DŽonatana Glejzera stapaju se ikonoborstvo i praćenje struje „cajtgajsta“. Imao je tridesetak godina u za njegov tip osobe pravo vreme, te nam ostavio muzičke spotove za pesme Massive Attacka, Jamiroquaija, Blura, Ričarda Eškrofta, urezane u kolektivnu podsvest tadašnjih adolescenata. Takođe je režirao korporativne reklame, u vreme kada se činilo da ta forma može biti umetnost. Ne može, naravno, osim ako živite u Švedskoj i zovete se Roj Anderson – dok ispisujem ove reči, zapravo prestajem da verujem u njih.

Da je započinjao svoj neveliki opus u Francuskoj pre sedamdesetak godina, Glejzer bi bio organski deo Novog talasa. Evo šta kaže o procesu nastanka filma „Ispod kože“ („Under the Skin“): „Apsolutno sam znao da ne želim da ‘filmujem’ roman. Ali sam i dalje hteo da od romana napravim film“.

Jer, poput Gogena i njegove mural-slike „Odakle dolazimo? Ko smo? Kuda idemo?“, i Glejzer postavlja osnovna pitanja, na način koji se katkad otima racionalnom apsorbovanju.

U „Seksi zveri“ („Sexy Beast“), po žanrovskoj konstrukciji banalnoj gangsterkoj pripovesti, autor iz scene u scenu sve dublje testeriše glavnog junaka i usmerava nas ka pitanju: „Koliko čovek maltretiranja može da istrpi?“. Sledeći film „Rođenje“ („Birth“), naoko triler o obmani ili duhovna fantastika (otud i umešna žanrovska napetost), otkriva bitniju temu, ponovo primenjivu na sve aspekte gledaočevog postojanja: „U koliko toga nemogućeg je čovek spreman da poveruje“.

Dostizanje vrha – nije bila mala stvar raditi sa Nikol Kidmen 2004. – Glejzeru je donelo zasićenost klasičnim pripovedanjem. Posle pauze od desetak godina, vratio se sa „Ispod kože“ gde je radnja ustupila mesto osećaju, a pitanje je postalo gogenovski suštinsko: „Šta je čovek?“ Jedna od prvih zemaljskih pojava koju vanzemaljka u posvećenom tumačenju Skarlet Johanson vidi jeste mrav na njenoj šaci. Setimo se Jungovog primera čovekove dualnosti, o ptiću u šaci koji nam izaziva dva utiska: „Kako je sladak. Mogao bih tako lako da ga zgnječim“.

Nežnost i nasilje, začuđenost i nagon za uništenjem, to smo mi, stalno. Zatim, ona prvo redom ubija – ili pre, dezintegriše – poput mašine, da bi vremenom spoznala bol, strah, saosećanje. Zainteresovanost za celokupni život sledeće potencijalne žrtve dovodi je do samosvesti; iskreno se baveći drugima, dolazimo do sebe. Na koncu, postaje žrtva. Smatra li Glejzer da je to vrhunac poimanja univerzalnog ljudskog iskustva? Da smo, pre svega, žrtve?

Završivši „Ispod kože“ scenom holokausta, tj. potpunog spaljivanja žrtve, Glejzer pravi sledeću desetogodišnju pauzu. Nimalo iznenađujuće, okončava je tamo gde je vizuelno stao i filmom „Zona interesa“ odlazi u Aušvic, ili pre pored Aušvica. Ovaj put pitanje bi moglo biti: „Koliko je toga čovek sposoban da od sebe sakrije?“

Literarni predložak je iznova „novotalasno“ oljušten do semiotike slika, a likovi i radnja imaju se prihvatiti uslovno. Pridružujemo se bračnom paru Hes, Rudolfu (Kristijan Fridel) i Hedvigi (Sandra Hiler; valja primetiti da najprepoznatljivija nemačka glumica današnjice potiče iz istočnog dela nekada, a po mnogo čemu i sada, podeljene države) godinu i po nakon Hajdrihove konferencije u vili na jezeru Vanze.

U leto 1943, mašina masovnog ubijanja „fercera“ bez greške, podmazivana i unapređivana od strane Hesa, sa jedne strane aparatčika koji sledi naređenja, sa druge analitičkog izumitelja raspoloženog za registrovanje pa zatim prekoračivanje granica.

Banalnost zla? Malo sutra. U dokumentarnom filmu Kloda Lanzmana „Poslednji nečasnik“ („Le dernier des injustes“) rabin, koji je imao neprijatno zadovoljstvo da dobro upozna Adolfa Ajhmana, tvrdi da svima poznata teza Hane Arent nema veze sa stvarnošću. Glejzer je, srećom, na sličnim stanovištima, koliko god desetina minuta trošio na male svakodnevne nedaće i zadovoljstva porodice Hes, u urednoj vili koja se dvorišnim zidom oslanja na Aušvic.

Setimo se Murnauove definicije horora: „Zamislite jednu običnu sobu. A sada je pogledajte ponovo, znajući da se iz zatvorenih vrata susedne sobe nalazi leš“. Koliko god da je taj princip površno primenjen u „Zoni interesa“, Vila Hes nije obična, i u nju leševi stupaju poredno ali svakodnevno, kroz neprestano tutnjanje peći za masovno spaljivanje, bunde i nakit ubijenih gospođa koje Hedviga bezosećajno privilegovano odabira za sebe, povlašćene logoraše („kućne čamuge“, jezikom američkog juga) koji donose namirnice iz vojnog skladišta…

Pred kraj filma Glejzer dodaje još jednu premisu, prikazujući današnji muzej u Aušvicu i čistačice koje obavljaju jutarnji ritual pripreme za prijem novih posetilaca. Banalnost se, dakle, nalazi u svemu, kada se izvrši raščlanjivanje, pa tako i u zlu.

Segment filma na koji valja obratiti pažnju je linija priče sa Poljakinjom iz obližnjeg sela koja krišom noću ostavlja jabuke na pustim gradilištima, za logoraše koji će ujutru tu biti dovedeni kao robovska radna snaga.

Scene su prikazane u hororično-fantastičnom negativu sa, rekao bih, idejom o prikazu sveta u kojem je sve izvrnuto: zlo izgleda pristojno, a dobro užasava. Priča je to o svima nama koji svakodnevno trpimo etičku inverziju, dok vršimo banalne radnje bez značenja. Žrtvama, stoga ljudima.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.