Sve naše prerije

Cela situacija miriše na sumporna isparenja starozavetne kazne. Policajci – matorac pred penzijom kojem je model komunikacije sa partnerom, meksičko-indijanskim melezom, politički nekorektno podbadanje ukrašeno svim izrazima za uznemiravanje pripadnika „social justice warrior“ supkulture („I’m lucky I got a half-breed by my side. If you can stay sober long enough, knowing how you Injuns like the bottle.“); razbojnici – braća, bivši robijaš i racionalni otac porodice (rastavljene, naravno) koji kreću u otimačinu da bi isplatili hipoteku na porodično imanje na kojem su nedavno otkriveni izvori nafte, pre nego što im ga banka oduzme.

Za koga navijamo, a ko su zlikovci? Da li na par trenutaka navijamo za kauboje, goniče stoke, od kojih jedan u prolazu otvara dušu (igra ga scenarista filma, bivši televizijski glumac-radnik, dakle, reklo bi se da mu je scena bila bitna): „U 21. veku bežim od požara sa krdom stoke i još se pitam zašto moja deca neće da rade ovo sranje od posla“? „These boys are on their own“, odgovara stariji policajac na pitanje svog partnera da li bi trebalo nekako da im pomognu.

„These boys are on their own“ lajtmotiv je ne samo filma, kojim se bavimo, već celog niza pre društveno svesnih nego angažovanih trilera od noir podžanra (pokreta?) nadalje. Pri tome, ne treba se zaustaviti samo na američkom filmu. Autori francuskog novog talasa, ustavši protiv snimljenih salonskih romana, zapravo su sačuvali i eksploatisali mnogo elemenata francuskih krimića iz pedesetih. Žan Gaben i Lino Ventura uvek su, dok su se bavili kriminalnim poduhvatima, bili okruženi stvarnim svetom u kome je podela na privilegovane i potčinjene jasno vidljiva. No, i u američkom noiru i u francuskom krimiću prvenstveno je valjalo uzbuditi publiku, pucnjem iz pištolja, bezizlaznom situacijom u kojoj se junak nalazi, zavodnicom čije društvo vodi od raja do pakla… Tek nakon toga, jer, scenaristi su morali smislenim dijalozima da ispune stotine kucanih strana, dolazio je na red obračun sa društvom.

Danas, balans je promenjen i „Po cenu života“ je politički film kamufliran u triler. Od početka znamo ko su momci koji krše zakon, uz to, napisani su i glumljeni tako da ih možemo jedino tiho podržavati. Policajci opet, nisu ni heroji ni gadovi već, tautološki rečeno, onakvi kakvi su. DŽef Bridžis igra svog politički nekorektnog fosila iz praistorije kako se već uhodao poslednjih desetak godina tokom kojih – iz lenjosti ili sklonosti određenom tipu nastupa – bira teatralne likove koji trpe preglumljavanje. Uz to, da li je, zaista, otpadak prošlosti ili samo čovek sadašnjosti sa manjkom potrebe za samocenzurom? Njegov partner ga trpi jer je svestan da bi bilo iluzorno da pokušava da ga promeni dok, svu iritantnost na stranu, obavlja, tj. vodi, povereni posao i poverenje u kriznim situacijama ne dolazi u pitanje. Čemu onda smeta povremeni epitet zbog kojeg bi ga rado udario pesnicom? To je put kojim autori vode naše razmišljanje a zadatak prikazivanja pljački i policijske metodologije je da nas na njemu ne ometa. Krimi priča morala je biti jednostavna i tačna unutar scenarija prošaranog scenama – rampama koje mu daju svrhu postojanja.

Svet banaka koje otimaju zemlju i nekretnine poštenom radnom narodu takođe nije prikazan na pomodno antiglobalistički način. Da, bezdušno je sve to, ali, šta je uopšte duša, ima li je? Braća Koen u „Nema zemlje za starce“, sa kojim kritičari uglavnom upoređuju film „Po cenu života“, ne bave se u toj meri društvom (ili, pre, ne toliko očigledno) već odlaze dublje, grešno se zabavljajući prikazom apsolutnog zla, uz to, napuštajući i svog šerifa i gledaoce direktnim (penzionisanje) i simboličkim (san o zovu smrti) suočavanjem sa ništavilom, velikom prazninom, koja nas čeka na zemlji tokom godina kada prestaje naša radna sposobnost i konačnom prazninom ka kojoj smo se uputili.

Zanimljivo je da je „Nema zemlje za starce“, aljkaviji na nivou fabule i pretenciozniji na nivou ideje, ako bismo gledali racionalno, lošiji film od „Po cenu života“ pa, opet, priziva ponovno gledanje i ostaje kao jedan od ne više od stotinak filmova iz 21. veka koji imaju trajnu vrednost. „Po cenu života“, triler bez negativca i društveno definisan film bez odgovora, biće zaboravljen. Možda je suviše tačno prikazao duh jednog vremena koje neće biti teško zaboraviti.

Reditelj filma je Škotlanđanin sa donekle autorskom prošlošću koji se bez problema nosi sa egzotično obojenim a univerzalnim problemima i pitanjima. U tom pravcu, nije loše upotrebiti „Po cenu života“ kao inspiraciju za kratki pogled na pitanje žanra u srpskom filmu 2017. godine. Žanrovi u umetnosti kapitalistički su izum, smanjivanje gledaočevog rizika da će za svoj novac dobiti nešto što ne želi. Tužno je da jedna zemlja u kojoj tek sada nastupa neka vrsta liberalnog kapitalizma u isto vreme prolazi i kroz smrt bioskopa, te je lokalna žanrovska ponuda – dobrim delom zbog sistematske i nimalo slučajne neobrazovanosti publike u svakom pogledu – podređena totalitarno-kapitalističkim mutantima, istorijskim ili omladinskim filmovima nacionalsocijalističkog tipa. Za to vreme, Srbija je zemlja snova za film kao što je „Po cenu života“. Nažalost, ljudi koji bi ga napravili i ljudi koji bi ga gledali zauzeti su begom od prerijskog požara. „These boys are on their own“, veli nam stari rendžer na kraju scene koju suviše dobro razumemo.