Sve opasne istine

Ipak, del Toro, koji je dobio i nagradu za najbolju režiju, jeste beli heteroseksualni muškarac, a svetlost reflektora se na dodeli odbijala i od lica Gerija Oldmana, Frensis MekDormand, Sema Rokvela, Džejmsa Ajvorija, terajući kamermane da skupljaju blendu na svojim uređajima.

Sledeće godine se nešto moralo učiniti po pitanju ne samo zastupljenosti već i nagrađenosti pripadnika manjina i u izboru su se našli „Crni panter“, „Crni klanovac“ i „Zelena knjiga“.

Glasači su, pretpostavljam, zaključili da je superherojskom „Crnom panteru“ nominacija dovoljna mera, dok Spajk Li uvek, pa i u „Crnom klanovcu“, pokazuje sklonost da na prvi pogled jednostavnu konstrukciju opterećuje detaljima koji izazivaju kompleksnije mentalne procese.

Ostala je, stoga, „Zelena knjiga“, film za koji je jedan crni kritičar napisao: „Na projekciji sam bio okružen belim pedesetogodišnjacima, što je upravo publika kojoj je film namenjen“.

No, glasači su rekli, „daj šta daš“, zgodno prigrabivši i priliku da nagradu za najbolju sporednu ulogu dodele crnom glumcu (i to za dramsko tumačenje pokojnika čija porodica tvrdi da „Zelena knjiga“ nema baš previše veze sa istorijskim događajima koji su je inspirisali).

Ove godine liste potencijalnih kandidata za nagradu, objavljivanje u američkim medijima, ne sliče toliko na umetnički izbor već pre deluje kao da se sastavljači vode razmišljanjem, „da li nam je promakao još neko žućkast, braonkast ili seksualno neobičan?“.

Pripadnici srpskog filmskog establišmenta sve to ne prate na analitički način ali bi voleli da budu nominovani, u inat svima, i u tu svrhu često šalju filmove koji će konačno svetu predstaviti istinu o istoriji Balkana.

Za koju je svet izuzetno zainteresovan.

Kako god, moćno bi bilo istrčati na šljašteću binu i prikazati savršeno biće, ljudsku hidru čije glave zrače muževnošću, umetnošću, rodoljubljem…

Za razliku od prethodnog slučaja kada sam mnogo pre objavljivanja nominacija imao priliku da detaljno proučim film „Kralj Petar Prvi“, ovaj put, sprečen kohabitacijom sa „ko je rekao najsmešnijim?“ virusom, nisam mogao da prisustvujem novinarskoj projekciji koja je bila jedina šansa za gledanje „Dare iz Jasenovca“.

O samom filmu ću, stoga, pisati tek krajem aprila.

Kad smo kod za sada važećeg početka srpske distribucije, osmeliću se da spekulišem kako je premijera odložena da bi se sačekala normalizacija zdravstvenog stanja i omogućilo masovno odvođenje školaraca u bioskopske sale.

S tim u vezi, sledi transkript TitTok objave jednog srpskog četrnaestogodišnjaka:

„‘Storitajm’ kako nas je nastavnica ubeđivala da su Srbi započeli rat na Kosovu. Znam da ne pričam o ovim temama ovde ali, ono brate, moram, baš ispala, ono… Uglavnom, krenemo mi da pričamo nešto na geografiji, otkud znam, i sad, ona dotakne se teme Kosova. I, sad, mi kao u fazonu, ‘pa da, tu su Albanci vršili zločine’, i ona sad kao krene, ‘pa, ne, nisu oni za sve krivi, tu su i Srbi njih maltretirali’, ovo ono, i sad ona kaže – to je njoj neka žena sa Kosova rekla, brate koji mozak – kako su oni maltretirali Albance i, kao, da, ono, Srbi su krivi, u suštini. E, i sad, ono, mi, kao, ‘šta, jeste normalni, nastavnice?’, sve krenemo da se svađamo svi sa njom. I uglavnom, dođe ona, kaže kako je njen dever, otkud znam, bežao od mobilizacije da ne ide da brani Srbiju. Znači, zamislite ti… taj mentalitet i taj mozak koji se krije da brani svoju zemlju… Ide part dva.“

Čovek se zapita da li je neki dramski umetnik pronašao klinca koji sliči Džastinu Biberu, napisao mu monolog i izveo savršeno „trolovanje“?

Bojim se da nije i da na delu imamo rezultat društvenog stanja začetog ko zna kada i porođenog 1987. godine.

Sa decom kakvu smo stvorili – gnusnim činjenjem ili bežanjem od borbe – će morati da se sistemski radi, svakodnevno i celim bićem.

Ona rastu u crno-belom svetu, što jeste odlika detinjeg stupnja ličnosti, ali kao što se srpski tabloidi prevashodno bave akterima političke scene, tako i deca svoj crno-beli svet ne ograničavaju na sportsko-muzičko-filmski ukus, već ga prelivaju ka geopolitičkim temama.

Već decenijama – što je u viši stupanj prenosa podignuto u poslednjih desetak godina – stvaraju se mladi ljudi koji misle da smo Mi bezgrešni a Oni zli i bezvredni.

Osoba kojoj bi se moglo verovati ispričala mi je kako su u VZ „Moma Stanojlović“ početkom osamdesetih godina prošlog veka majstori zavarivali široke rešetke na prednje branike policijskih oklopnih vozila namenjenih suzbijanju nemira na Kosovu.

Rešetke su zaposleni interno zvali „roštilj za Šiptare“, ponosni što je baš njihova institucija dobila to zaduženje.

Radi se, naravno, o civilizacisjki neprihvatljivom ponašanju, kao što je, sa druge strane, civilizacijski anahrono da entitet ostvari državnost tako što će tokom par decenija planski uvećavati svoje brojno stanje.

Koliko samo u ovom kratkom tekstu ima neprijatnih, međusobno sukobljenih istina koje i moja sredovečnost teško podnosi i posprema za dalju mentalnu obradu.

Kako li je onda nekome ko je rođen u 21. veku?

Kakva će odrasla osoba postati ako je do tada napadnut samo jednim narativom, sve i da je istinit?