Svest o univerzalnom bratstvu

U proleće 1939. godine, udovica Edit Priti (Keri Maligan) poziva lokalnog arheologa amatera Bazila Brauna (Rejf Fajns) da istraži nekoliko veštačkih brežuljaka zbog kojih je sa pokojnim mužem i kupila imanje na britanskoj obali Severnog mora. Nakon što Braun odokativno zaključi da se radi o grobnim mestima nastalim za vreme dolaska Vikinga u Britaniju, a možda i ranije, sledi dijalog koji će odrediti ton filma.

„EDIT: Izgleda da su devojke ležale na brdašcima u nadi da će posle lakše da zatrudne.

BAZIL: Naslušao sam se legendi. Da li zato želite da kopate, gospođo Priti? Zbog priča o zakopanom blagu?

EDIT: Moje zanimanje za arheologiju je počelo nalik vašem, kada sam bila toliko mala da nisam mogla da držim ašov. Odrasla sam u domu izgrađenom iznad cistercitskog manastira. Pomagala sam ocu dok je iskopavao apsidu.

BAZIL (posle kratke pauze): Ona govori, zar ne? Prošlost.“

Geografski ne toliko daleko od kancelarija i konferencija gde Nevil Čembrlen i Eduar Daladije bezuspešno odlažu početak sledećeg svetskog rata, Bazil Braun shvata da razgovara sa osobom koja deli njegovu opsednutost nečim još većim, uz to, budući da pati od neizlečive srčane boljke, svesnom večnosti koja je uskoro očekuje.

Pol Gogen je opisao silu podsticaja za muralnu sliku „Ko smo mi? Odakle dolazimo? Kuda idemo?“ rečima, „usmerio sam svu svoju energiju u rad još jednom, pre nego što umrem“.

No, dok je Gogen, četrdesetak godina ranije, bio hiljadama kilometara udaljen od svetskih gibanja, iznad glava Edit i Bazila već nadleću formacije lovačkih aviona u pripremi za slavnu bitku.

Vremena je sve manje, za Edit čiji se život prirodno bliži kraju, i za arheološki poduhvat koji će uskoro biti stavljen na klupu za rezervne igrače.

Scenario filma „Nalazište“ napisan je po romanu inspirisanom stvarnim događajima.

Već u literarnoj bazi, dakle, nalazi se dramaturški odmak, očekivano naglašen i raspisan u ekranizaciji.

Istorijska Edit je bila starija od Bazila, i zaista je umrla nakon završetka arheološkog istraživanja, sa ne toliko tužnih šezdesetak godina starosti. Kada je u filmu igra Keri Maligan, pak, kontekst se menja.

Uz to, razlika u godinama između nje i Fajnsa klasnoj udaljenosti likova dodaje još jedan element nemogućnosti ljubavnog odnosa.

Bazilov klasni status daje malu dramsku pomoć, budući da on biva skrajnut od trenutka kada pronalazi pogrebnu barku i zvanični, obrazovani arheolozi se priključuju istraživanju.

Na pitanje „oko čega ćemo, ipak, strepiti gotovo dva sata?“ odgovor dolazi u vidu scenarističke mašte.

Oko polovine filma, baš kada univerzalna tema, društvene nepravde i potentnost istorijskog trenutka počinju da bivaju nedovoljni, iskopavanju se pridružuje bračni par arheologa. Sad, ti ljudi su zaista postojali, i, iako mladi, već su bili uvaženi članovi akademske zajednice.

U filmu je Margaret Gido, kako se arheološkinja zvala, predstavljena kao žrtva seksizma, pozvana da učestvuje ne zahvaljujući svom znanju, već zato što joj kilaža dozvoljava da operiše tamo gde muškarci ne smeju.

Njen muž je u filmu postao sredovečni homoseksualac, što otvara prostor za stvaranje sasvim izmišljenog lika, Editinog mladog rođaka koji, pre nego što će pristupiti ratnom vazduhoplovstvu, dolazi da bi fotografski ovekovečio iskopavanje.

Dobili smo, tako, najavu ljubavnog odnosa između zapostavljene mlade žene i momka koji se nalazi pred vratima smrti, nemogućeg da je u filmu zadržan istorijski trio fotografa – dve lokalne učiteljice i arheolog imena Ozbert Kroford, karaktera i karijere koji zaslužuju zaseban film, možda igrani, sigurno dokumentarni.

Evo šta je Kroford pisao H. Dž. Velsu: „Arheologija će obezbediti novim generacijama obrazovni materijal koji, ukoliko bude upotrebljen, mora pomoći oslabljivanju nacionalne svesti i osnažiti svest o univerzalnom bratstvu“.

Kružnim kretanjem smo se – ostavivši fiktivnu i za dramsku napetost plodnu ljubavnu priču – vratili nutritivno najkorisnijim sastojcima „Nalazišta“.

Kada Margaret iz zemlje izvadi merovinški novčić, šef iskopavanja usklikne: „Ovi ljudi nisu bili nekakvi pljačkaši i razmenjivači dobara! Imali su kulturu! Imali su umetnost! Imali su novac!“.

Možemo se osvrnuti na srednjeklasni ugao gledanja po kojem kulturu definiše prisustvo kovanog novca.

Bitnije je primetiti zamenicu „oni“.

Oni su imali kulturu, umetnost, novac, srebrne viljuške pre jednog i po milenijuma, a ne Mi.

Mi možemo samo da naučimo nešto o Njima, i da opskrbljeni tim saznanjima zatim posmatramo sebe ne nadmenije, već poniznije.

Mi moramo shvatiti da su Oni možda poznavali kulturu, umetnost i novac, između dva kopanja očiju ili sečenja jezika političkim protivnicima.

Mi ne smemo Njih gledati ni ponosno zato što dokazuju Našu posebnost, ni sa visine, kao da Mi ne primenjujemo ista zverstva kao Oni, ali uz perfidnu pristojnost.

Mi, na koncu, jesmo Oni, na sve načine osim onih kojima Našu decu učimo u školama.

Film „Nalazište“ – na čijoj špici je, usput, prvopotpisana producentkinja ćerka Dana Tane – ispostavio se kao previše zahtevan sadržaj za ovogodišnje filmske nagrade.

Za razliku od miljenika žirija i kritike, „Zemlje nomada“, filma direktnog, jednostavnog, dovoljno očekivanog i nezanimljivog da nemam živaca da iz njega cedim nešto vredno zasebnog teksta, „Nalazište“ je poput merovinške pogrebne barke koja nas priziva da je otkrijemo i naučimo nešto o Nama.