Svetlost i tama dužnosti

P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

Ima nekih stvari koje se ne smeju raditi. Recimo, u Srbiji devedesetih nije bilo, da biste i dalje bili primani u fino društvo, dozvoljeno biti zaposlen u državnim medijima (nije se odnosilo na, snobovski rečeno, obične ljude koji moraju od nečega da žive, već na one koji se bave nekakvim intelektualnim poslom). Pa ipak, nakon što je direktor televizije dobio par udaraca nogom u glavu, (što pretpostavljam nije lepo ali trebalo je da budete u Domu sindikata proleća 2000. godine tokom projekcije filma „Anatomija bola“ pa da shvatite da bi svi ti pristojni ljudi oko vas rasporili Tatjanu Lenard i udavili je sopstvenim crevima da je kojim slučajem vide ispred sale) većina novinara iz kulturnih redakcija, filmskih kritičara i ostalih bespotrebnih ljudi ubeđenih u svoju nezamenljivost, bezbolno je nastavilo sa svojim poslom. Kazne, famozne lustracije, nije bilo, možda je nije ni trebalo biti. Svrha kazne nije osveta već sprečavanje da se određena dela ponove u budućnosti a za to bi bila dovoljna spontana društvena izopštenost. Recimo, u Nemačkoj pedesetih dešavalo se da određena osoba sa Gebelsovog spiska zaslužnih umetnika želi da prisustvuje pozorišnoj predstavi, no, većina u sali odluči da predstava neće početi dok se dotični ne samoukloni. Naravno, većina sedi i gleda svoja posla dok pojedinac ne ustane i javno kaže, „khm, imam određeni problem i ako nešto ne učinim neću posle moći da spavam“. Pojedinac, dakle, i to ne iz osvete već osećaja dužnosti prema sebi i zajednici.

Na temu delovanja Milana Nedića od avgusta 1941. godine do oktobra 1944. moramo se zapitati: šta je, uopšte, antifašizam? Suprotstavljanje režimu Benita Musolinija? Osnivanje Vlade narodnog spasa dogodilo se pre napada na Perl Harbor, sa Zapadnom Evropom u zatišju, u vreme početka sukoba nacističke Nemačke i Sovjetskog saveza, dvojice siledžija za koje nema dovoljno mesta u jednoj ulici. Ipak, globalni problemi ne utiču na to kako se ponašate i šta govorite u svojoj sobi. U prvom filmu Žan-Pjera Melvila „Le silence de la mer“ („Tišina mora“), u malom francuskom gradu unutar okupirane teritorije nemački oficir dobija smeštaj u kući u kojoj žive stariji gospodin i njegova nećaka. Oficir je birokrata, u civilu kompozitor, neko ko se od prvog susreta postavlja kao osoba koja ne želi da bude na smetnji. Pa ipak, starac i devojka odbijaju da razgovaraju sa njim. Nemac, pak, u cilju opšte pristojne atmosfere svake večeri skine uniformu, obuče pantalone i sako i provede nekoliko minuta sa svojim nevoljnim domaćinima. I govori, neobilno ali iskreno. Govori o pogrešnosti rata koji bi mogao, bez obzira, doneti nešto dobro: ujedinjenje Evrope, brak Francuske, zemlje literature i Nemačke, zemlje muzike. Govori o tome kako je odustao od prosidbe devojke u koju je bio zaljubljen nakon što ju je video kako otkida noge komarcu koji ju je ujeo. Domaćini gube odlučnost, no, poručnik ih, pre nego što će stupiti u bezazlenu, nekažnjivu kolaboraciju sa okupatorom, spasava prestankom svojih poseta. Naime, tokom nekoliko nedelja provedenih u Parizu, poručnik razgovara sa svojim nekadašnjim prijateljima, obrazovanim ljudima kulture sada takođe u uniformi u kojima prepoznaje surovost koja ga je odbila od potencijalne verenice. Nakon povratka, odustaje od večernjih poseta zato što ga je sramota. Tek tada, kada to više nije tražio, on od devojke dobija jedno „do viđenja“, na rastanku, zapravo nezasluženo, jer ono što je on u suprotnosti je sa onim što radi i za šta je ranije pronalazio racionalizaciju.

Nakon Nemačke okupacije u Danskoj je osnovana vlada sa ciljem organizacije i olakšavanja života običnih građana. Godine 1943. stavljena pred potpis ureda o odmazdi nad istim tim građanima, vlada je odlučila da prestane da postoji. Kako je rečeno na početku, neke stvari ne smeju se raditi (istina, tada je već bilo jasno u kom pravcu rat ide i odluka ministara verovatno je dobrim delom bila vođena strahom od kazne – svejedno, barem su bili dovoljno pametni). Film Koste Gavrasa „Section speciale“ počinje odnosima u Višiju 1940. godine. Ponovo, američki i ruski ambasador prisutni su u tom centru francuske sramote, vlada održava sastanke, red i disciplina se održavaju. Onda, nakon nemačkog napada na Sovjetski savez, grupa studenata komunista ubija u Parizu nemačkog oficira. Usput, neuspešni pokušaji ubistva krajnje su zabavni. Jedna potencijalna žrtva svom nesuđenom ubici pogledom uputi komentar lepote prolazeće devojke, drugi pre nego što bi trebalo da bude ubijen traži od ubice da ga slika ispred crkve Svetog srca. Nije lako, verovatno ni ispravno, nasumično ubiti čoveka samo zato što nosi određenu uniformu. Okupatori od vlade traže da osnuje sud koji će na smrt giljotinom osuditi šestoricu ljudi. U suprotnom, oni će sami nasumično streljati pedeset talaca. Skupljaju se sudije. Broj od pedeset ljudi u njihovim razgovorima ubrzo postaje duplo veći. Je li, oni ne ubijaju šest ljudi već spasavaju sto. Ministarstvo pravosuđa za sudije bira ljude koji su služili vojsku, dakle, ljude koji u potrebnom trenutku umeju da zaborave sve drugo i slušaju naređenja. U filmu nema ni heroja ni zlikovaca već samo ljudskih nesavršenosti koje nikada nisu kažnjene. Kako kazniti na stotine sudija, tužilaca, sudskih činovnika? Ministra policije bilo je lako utamaniti 1944. godine ali šta sa svim tim dobrim ljudima, stubovima srednje klase, koji su samo slušali naređenja, „spasavali narod“, umesto da se pozdrave i zatvore iza sebe vrata tog užasa opravdavanja zla? Je li, valjalo je spasavati „srpsku nejač“ koju su Nemci u okviru svojih geopolitičkih igara sami premeštali iz jedne marionetske države u drugu. Neko ko svojevoljno u tome učestvuje osoba je koja svojim etičkim aparatom ne oseća šta se sme a šta ne sme. Zapravo, kaznila je samu sebe.