Svi načini samouništenja

Jedina zbirka pripovedaka Širli Džekson (1916 – 1965) objavljena dok je bila živa u naslovu kao prvu među jednakima ima i tada i sada najpoznatiju priču „The Lottery“, dovoljno „preokretnu“ da ne bi valjalo kvariti eventualno zadovoljstvo čitanja otkrivanjem detalja fabule.

Međutim, osim nekoliko jasnije žanrovskih izuzetaka poput „The Lottery“, pripovetke uglavnom predstavljaju crtice iz života nepretencioznih osoba koje bivaju izložene nekoj vrsti nepravilnosti u uhodanom sistemu, često povezanoj sa raznim varijacijama imena Džejms Heris pozajmljenog iz tradicionalne balade „Demonski ljubavnik“.

Tako, u priči „Of Course“, junakinja iz šematskog predgrađa u kojem svi slično izgledaju i misle za prve komšije dobija porodicu Heris.

Posle par upoznavajućih razgovora, saznajemo da nove komšije ne slušaju radio, ne idu u bioskop, ne čitaju novine a da glava porodice iz zabave čita srednjevekovne moralitetske drame.

Budući da se Širli Džekson danas pre svega smatra velikom horor književnicom, moramo se zapitati, ima li ga u toj pričici o čudnim komšijama čije navike neko ko je živeo šablonski, uredno prateći svaki putokaz, ne može da pojmi?

Nije li, zapravo, ta mala neobjašnjivost unutar očekivanog mnogo dublje i poroznije strašna od svih kikoćućih duhova u belim haljinicama po ukletim školskim igralištima?

U pet stranica dugoj pripoveci „The Intoxicated“ koja otvara zbirku, glavni junak, solidno pripit ali potpuno verbalno i motorički sposoban, pravi pauzu od večernje sedeljke da bi u kuhinji uhvatio koji momenat trezvenosti.

Tamo zatiče ćerku domaćina, sedamnaestogodišnjakinju koja na kratko odmara od pisanja domaćeg zadatka iz latinskog.

Devojka je opsednuta krajem sveta, što je donekle simptomatično za određeni karakterni tip adolescenata ali, obratite pažnju na stil: „‘Stalno razmišljam kako će to izgledati’.

Govorila je vrlo tiho, vrlo jasno, prema tački na zidu iza njega. ‘Nekako vidim crkve kao prve na redu, pre Empajer stejt bildinga.

Zatim sve velike stambene zgrade pored reke kako polako klize u vodu zajedno sa ljudima u njima. I škole, u sred časa latinskog, dok čitamo Cezara’.

Usmerila je oči ka njegovom licu, gledajući ga sa obamrlim uzbuđenjem. ‘Svaki put kada počnemo novo poglavlje Cezara pitam se da li ćemo stići da ga završimo.'“

Mislim da je jasno da je prozu Širli Džekson, iako do sada puno puta bioskopski i televizijski ekranizovanu, ponekad sa dobrim rezultatom, možda najpametnije ostaviti na miru, te da je šteta što se za oslikavanje njenih malih a ogromnih svetova nije zainteresovao Stenli Kjubrik, takođe distancirani tragač za suštinskim uznemirenjem (i to u ranoj fazi, u vreme „Lolite“).

Takođe, i samu Širli Džekson možda je bolje samo zamisliti, ukoliko baš morate da ispisujete priču iza neobičnog lika sa crno-belih fotografija.

Autorke ovogodišnjeg filma „Širli“ u teoriji pametno sabijaju celu ličnost na kratak period pisanja romana „Hangsaman“, nakon objavljivanja pomenute zbirke pripovedaka 1949. godine.

Valja reći da je Džekson bila majka četvoro dece, pa ipak, ona niti postoje u filmu niti se pominju.

Dakle, radi se o slobodnoj adaptaciji u kojoj nije toliko važna tačnost biografskih podataka.

Kvartet likova čine Džekson, zvezda crnomagijskih akademskih žurki redovno održavanih u njenom domu, u nekoj vrsti izabrane agorafobičnosti, njen muž, profesor (zapravo je bio književni kritičar koji je po toj osnovi jedno vreme predavao na fakultetu – to se izuzima iz filma kao nevažno, ili suviše komplikovano) i gosti u kući, bračni par sa prave strane tridesetih, profesorov novi asistent i njegova trudna žena, fakultetski obrazovana domaćica.

Budući da je stariji muškarac neverni muž i opterećujuće-korisni pajac a mlađi nesigurni mužjak-takmičar, žene nas zanimaju mnogo više od prvog kadra u kojem se pojavljuju.

One su tihe, više osećaju nego što izgovaraju, dok Džekson ima taj luksuz ili obavezu da osećanja i prevodi u pisanu reč.

Feminizam je neizbežna tema kada se razmišlja o delu Širli Džekson. Ako uzmemo za primer junakinju pripovetke „The Intoxicated“, na par stranica nam je predstavljena devojka koja tiho i iskreno verbalizujući kolektivne košmare odbija svaku pomisao da bi se sa njom mogao voditi nipodaštavajući razgovor o školskim simpatijama.

Sad, taj lik došao je iz uma osobe koja je provela život sa preljubnikom i upravljačem novca koji je ona pisanjem zarađivala.

Nameće se teorija da je životni saputnik izabran kako bi nadomestio ličnost majke koja je svoje dete tokom odrastanja redovno ponižavala zbog fizičkog izgleda, neurednosti, intelektualnih pretenzija, dok joj je kasnije, iz daljine, u pismima saopštavala da je „proizvod neuspešnog abortusa“. Ali, dosta sa Frojdom.

U filmu, autorke izbegavaju uvođenje bilo čega što bi od Džekson (Elizabet Mos) načinilo nešto nalik žrtvi, birajući „geštalt“ prelazak iz stanja katatonije ka stanju oslobođenja, na koji književnica sa sobom vodi i mladu gošću.

Istraživanja dubine likova koja dolazi iz individualnog iskustva zapravo nema, dok se direktno iz 2020. godine i #MeToo pokreta u scenario prikrada i sledeći iskaz, kada žene razmatraju zašto bi jedna mlada devojka pošla u šumu sa potencijalnim ubicom: „Da si ti ona, i da ti ostvaren, samopouzdan, pametan muškarac ukaže pažnju… i nikada do tada nisi zaista bila zaljubljena… da li bi pošla za njim?“.

No, scenaristčki uljezi tog tipa bivaju ubrzo napušteni i cela druga polovina filma obigrava oko nečega što je Po nazivao „demonom perverzije“ („the imp of the perverse“) a Francuzi „zovom praznine“ („l’appel du vide“).

Dekan fakulteta kaže Džekson, „Posle čitanja tvojih priča svet više ne izgleda isto. Pre neko veče sam bio sam u svojoj kancelariji, užasnut pritiskačem papira na stolu. Kako bi bilo kada bih ga uzeo i razbio sebi lobanju? Kako ti to uspeva?“. Ona mu odgovori, „To su samo priče“.

„Širli“ je elitistički film sa puno raštrkanih poziva na razmišljanje, verovatno prijemčiviji za gledanje bez ikakvog predznanja. I tu je paradoks, pošto će veliki procenat malobrojne publike (kritičari su, naravno, oduševljeni, dok bi Mos mogla da dobije i oskara – ako nedavni ulični nemiri ne usmere odluku u rasnom pravcu) činiti upravo poznavaoci života i dela glavne junakinje.

Autorke filma, zapravo, posustaju pred „zovom praznine“ i skaču u provaliju. Ali, let je lep za gledanje.