Svi smo mi Edička, ako ne pazimo

„Demokratija je suštinski kontroverzna. Mi ovde pokušavamo da primenimo demokratske načine vladanja, a rezultat toga je da neki novi Hitler ili neki novi nacional-socijalisti mogu preuzeti moć. Demokratija je vrlo opasan način vladavine.“

poslanica Galina Starovojtova, oktobra 1998. godine (biće ubijena u svojoj zgradi mesec dana kasnije)

„Postao je predsednik bez ikakvog programa, bez ičega izrečenog. Nezavisna televizijska stanica bi ga pocepala na komade, pošto on nema temu kojom bi pokrenuo debatu. Nema program, nema ličnost, nema interesovanja. Birokrate su napravile milione, i znali su da će Putin omogućiti povoljne uslove za cvetanje korupcije.“

novinarka Ana Politkovskaja, jula 2006. godine
(biće ubijena u svojoj zgradi tri meseca kasnije)

Za većinu eks-Jugoslovena Eduard Limonov je, kako ga je tog dana svom polupismenom okruženju predstavio Radovan Karadžić, „vrlo poznati pisac ruski“ koji je opalio par mitraljeskih rafala po opsednutom Sarajevu.

Inkriminišućih desetak sekundi tada je zabeležio poljsko-britanski reditelj Pavel Pavlikovski, prisutan u cilju snimanja dokumentarnog filma „Srpska epika“ („Serbian Epics“), a Limonov će kasnije reći da nije pucao u grad nego u neku bližu, sportskiju metu.

Kako god, Pavlikovski je godinama ostao fasciniran tim bizarnim čovekom, pripremajući igrani film o njemu nakon što mu je dokumentaristička karijera prešla u igrane forme („Moje leto ljubavi“, „Ida“, „Hladni rat“).

2020. godine projekat je prepustio ruskom reditelju Kirilu Srebrenikovu, tada i dalje tek intelektualno nesloženom sa moskovskom oligarhijom, ali i dalje sa moskovskom ardresom prebivališta.

Film o Limonovu trebalo je da evropskim novcem bude sniman u Rusiji, da bi rat u Ukrajini sve i svakoga izveo na čistinu i Serebrenikov je nakon filma „Žena Čajkovskog“ (ako mene pitate, metafora idiotskog naroda koji uzaludno, i rezultirajući ludilom, od vlasti traži ljubav) postao istinski emigrantski disident.

Sa njim je Rusiju napustio i njegov fiktivni Limonov, dok je stvarni umro 2020. godine.

„Limonov: balada“ je film na pretežno engleskom jeziku bez obzira da li se segment radnje odvija u Moskvi ili Njujorku, pri čemu ruske likove tumače glumci svih nacionalnosti, stilski uokvireni već prilično dugo u ozbiljnim filmovima neupotrebljavanim tvrdim „komrad“ naglaskom.

Celinom, kao Limonov, neupitno dominira Englez Ben Višou, jedan od najboljih glumaca tekućeg milenijuma.

Nije mu bilo lako da se odupre utapanju u haos, budući da scenario svog junaka, po mnogim pitanjima hermetičnog ekstroveta, dobrim delom upotrebljava kao vodiča kroz svet od šezdesetih do početka devedesetih.

Uz to, Serebrenikov izbegava da primeni opravdavanje postupaka i odluka junaka, pa tako, recimo, nije prikazana anegdota iz Limonovljevog života kada je kao dečak video da je jedan od očevih policijskih zadataka i pretovar osuđenika iz voza u kamione, pa zatim malo prisluškivao po kući i čuo da su dotični nesrećnici neprijatelji sistema koji će biti uklonjeni po kratkom postupku (dešava se to u neugodno vreme, par godina posle Staljinove smrti).

Tako, bez psihologiziranja koje bi bilo neizbežno u američkom filmu, svedočimo naglom rađanju ličnosti u čijoj je srži pobuna protiv autoriteta, i Eduard, radeći usput bilo šta da bi preživeo (ima u tome nečeg liberalno-kapitalističkog), postaje pesnik.

U Moskvi se pridružuje kružoku naoko srodnih subverzivnih umetnika, samo da bi bio razočaran njihovim, ispostaviće se, ušuškanim životima – vikendima u drvenim „dačama“, rekreativnim pijančenjem, opštim konceptom stila ispred ideje.

Jer on je bio „hardkor“, i kada je na jednoj od tih uzaludnih večeri upoznao devojku koja mu se zaista svidela, brzo je „pao“ seks da bi se sledećeg dana pojavio i na njenim vratima.

Njen dečko, reklo bi se hokejaški reprezentativac, nije bio oduševljen posetiocem, nokautiravši ga u zabludi da će to biti sasvim dovoljno (kao što bi i bilo da je imao posla sa nekim uravnoteženim).

Limonov se, pak, seče u hodniku zgrade, piše krvlju po zidovima, ponovo zvoni i upada u takvom stanju u stan, što je već previše za hokejaški um.

Mučenik ustukne, a devojka, za koju je Limonov dobro procenio da pati od njemu srodnog stepena poremećenosti, biva osvojena.

Film vrlo uputno počinje televizijskim prilogom sa kraja sedamdesetih kada je Limonov već odavno Njujorčanin i tvrdi da ni u kom slučaju nije disidentski pisac.

Na taj način uvedeni smo u „dalijevsku“ prirodu umetnika koji sebe smatra izdignutim iznad svih grupa i kalupa.

No, Salvador Dali svog boga je pronašao u novcu, dok Limonov to nije hteo ili umeo.

Ostao je čovek ekstrema, sada suprotstavljen američkom ustrojstvu društva, a kada biva ostavljen od svoje Gale koja je društveno uzdizanje smatrala vrednijim od odnosa sa potpunim ludakom, on se transformiše u uništitelja svetova.

Ali, da li je bio baš toliko lud, ili je, zapravo, predstavljao lako vidljivu ljudsku posledicu užasa koji se u Rusiji kuvao od kraja osamdesetih?

Perestrojka – poput komunizma, fina ideja – je, davši direktorima velikih državnih firmi i predsednicima lokalnih ogranaka partije autonomiju odlučivanja, omogućila neometanu krađu javnih dobara.

Umesto socijaldemokratije zbio se najdivljačkiji oblik liberalnog kapitalizma, pri čemu je „prvi milion“ ostvaren napuštanjem pređašnje ideologije i rađanjem bića koja ne veruju ni u šta osim da je na putu bogaćenja sve dozvoljeno.

To je Sovjetski Savez u koji se Limonov – frustriran Zapadom, spreman da u radijskim emisijama vređa francuske intelektualke koje promovišu „kraj istorije“ – vraća 1989. godine.

Na književnoj večeri odgovara na pitanje da li ga je stvarno, kako piše u njegovom ličnom manifestu „To sam ja, Edička“, „jebao crnac“?

„Istina je“, kaže Limonov, „i preporučio bih svakom muškarcu da to proba barem jednom“.

Šok postaje program ličnog i društvenog delanja, a zlo nastajuće države u kojoj će sve ideologije biti izbrisane pokušava se sprečiti apropriranjem najdestruktivnijih ideologija – tj. osnivanjem Fašističko boljševičke partije na čijoj se crvenoj zastavi (i na nadlakticama članstva) umesto kukastog krsta u belom krugu nalaze crni srp i čekić.

Serebrenikovljev očaj probija kroz izbor teme, i to u vrcavom filmu lišenom pretencioznosti.

Da li je moguće odupreti se velikom Ništa koruptivno stečene moći na racionalan način?

Da li umetnik zainteresovan za spasavanje društva u slobodnom padu može izbeći potpuno gubljenje razuma?

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.