Svi smo mi pomalo nacisti

Opet, u genetski raspuštenom svetu kakav zatičemo, da li svi ljudi smeju biti jednaki? Jedna od teorija (koju kad iznesem bivam optužen za ekstremno desni pogled na svet )je da svaki izborni glas možda ne bi trebalo da ima podjednaku vrednost, te da bi uz glasački listić valjalo priheftati testove inteligencije i opšte kulture, pa onda, ocenama od jedan do deset definisati ko ima kolika prava da određuje kojim će putem zajednica krenuti. Naravno, praktično, ta ideja je nemoguća, jer, npr. kakva bi to mogla da bude komisija koja će odrediti deset pitanja iz opšte kulture? Uz to, naročito u Srbiji, neko će uvek ukrasti odgovore. Ipak, na prvi pogled zvuči primamljivo? Znači da ste nacista, što je u redu, jer, svi smo pomalo nacisti i zato im je i uspelo ono jednom, kada je „sutrašnjica pripadala meni“, i uspeće im ponovo u zemlji u kojoj se steknu odgovarajući društveni uslovi.

Glavni lik estonsko-švedsko-britanskog filma „Sudija“ je Džon, britanski naučnik na pragu četrdesete koji radi u institutu za genetski inženjering. U prvoj trećini filma, Džon gubi igru na svim životnim poljima. Trudna devojka, bogata, obrazovana, uspešna, bira da abortira jer ne želi dete sa njim, iako je u teoriji idealan kandidat. Na poslu, Džon rešava da uzme duži odmor nakon što mu podjednako razočarani kolega kaže da mu se njihov rad na usavršavanju živih bića čini besmislen kada je razmnožavanje stvar slobodnog izbora, te će oni, naučnici, do večnosti boriti izgubljenu bitku. Džon prelazi na mračnu stranu ogledala, i, sa petnaestogodišnjom ćerkom (Lina Leanderson, vampirica iz filma „Let the Right One In“), začetom na veštački način (Džon je bio samo, kao na papiru dobar kandidat, davalac sperme), kreće na road trip direktnog čišćenja društva od destruktivnih ili tek beskorisnih elemenata. Na udaru su advokati koji brane najgore ljude koji se mogu zamisliti, aristokrate koji nijedan dan u životu nisu pošteno radili, pedofili, no, kada stvar dođe do trovanja gasom mentalno zaostalih osoba u kombiju zato što samo troše novac poreskih obveznika, jasno je da je sve otišlo predaleko. Sam Džon (Li Inglbi), biva odbačen od ćerke i konačno odstreljen od strane kolege genetičara, kao, baš zbog svojih pokušaja da izleči društvo, za društvo štetan, jer, njemu nije jasno da baš zbog bolesti i smrti želimo da budemo živi, nakon susreta sa glasačima „dveri srpskih“ želimo da budemo pametniji, ili, kao u njegovom slučaju, da je sasvim u redu da njegova devojka za oca svog deteta izabere instruktora surfa zato što je dobar i nepretenciozan (iako apsolutno katastrofalan, ali, šta ćeš, ne možeš ga ubiti, na žalost, i to ne zbog zakonske kazne).

* * *

Melani, junakinja poslednjeg filma iz trilogije „Raj“ Ulriha Zajdla, trinaestogodišnja je gojazna devojčica na pragu odraslosti (hormoni joj rade punom parom) koju majka (videli smo kako će se provoditi u Keniji u prvom delu „Ljubav“) ostavlja u kampu za skidanje kilograma. Radnje, za razliku od prethodna dva filma, nema mnogo, i svodi se na Melanin odnos sa doktorom u kampu. Pedesetogodišnji doktor (pomalo tip savetnika Berensa – trenutno se samomaltretiram „Čarobnim bregom“, pa, eto…) i Melani od prvog susreta, da se tako izrazim, „trzaju“ jedno na drugo, pri čemu rediteljski tretman ne navodi gledaoca da gleda odvratnog pedofila i jadno dete. Pomalo nalik odnosu iz filma „Fish Tank“, nije sasvim jasno ko je u toj igri dominantan i tematika odlazi na drugu stranu, pri čemu doktor nesumnjivo jeste bolestan, tužno biće koje sopstvenu malograđansku prazninu (farmerke i sakoi, Saab 900, verovatno tenis dva puta nedeljno) leči tako što se zaljubljuje u bucmastu trinaestogodišnjakinju. Dakle, ljudska nada da je moguće hirurški odstraniti tugu tako što ćete, kao u prvom filmu, uroniti u afrički seksualni turizam, u drugom, posvetiti svoj život poluizmišljenom višem biću, ili u trećem, eliminisati dvadeset kilograma sala, jasno je, ostaće neostvarena. Melani, sasvim uravnotežena u odnosu na svoju majku i tetku, zapravo će tek biti nesrećna, sa kilogramima ili bez njih, jer njen osnovni problem je duboko unutra, izazvan načinom na koji intelektualno živi.