Tačka pucanja

P { margin-bottom: 0.21cm; }Dok je trajala predizborna kampanja u govorima tokom besramne eksploatacije Jasenovca, ili dobro tempiranih otvaranja i prodaja fabrika i industrijskih postrojenja, citirani su Hemingvej, Bodrijar, ko zna ko još. Ne bi bilo čudno da jednog dana od govornika, dok namiče naočare i upravlja pogled ka nebeskim visinama („Tomorrow belongs to me“, kaže pesma iz „Kabarea“) čujemo i, npr. „'Uvek sam bio ovde. Taj pandur Toski je dobar ali ja sam pametniji i bolji od njega. Umoriće se i ostaviće me na miru. Čekam jedan dobar film o meni. Ko će da me glumi? Ja sada kontrolišem sve', napisao je serijski ubica Zodijak“. Ipak, pre nego što je došao spas izbora, dogodila se tačka raspada. „Napisali su mi lep govor“, rekao je, „ali ne mogu da vam ga čitam“, nakon čega je, je li, govorio pravo iz srca, nesputano, duhovno se ogoljavajući. Da li ovde imamo slučaj vrhunskog prevaranta ili vrhunskog samoobmanitelja? Veruje li on u tu situaciju? Da li je u pitanju Adler-Strasberg metodska gluma potpunog uživljavanja ili britanski, distanciran pristup proučavanja lika i situacije u kojoj se nalazi, pri čemu sam glumac uvek ostaje tu, sposoban da neposredno pre izlaska na pozornicu svom scenskom partneru prepriča anegdotu koju je upravo čuo u pozorišnom bifeu?

Danima već, silovan citatima i emotivnim govorima, ne uspevam da proteram iz glave Albera Deusa, glavnog junaka filma „Diskretni heroj“. Deus je odrastao u laži, sa majkom udovicom koja je njegovog oca predstavljala kao ratnog heroja (primarno zbog penzije) dok je u realnosti umro od preteranog alkoholisanja, istina, noseći uniformu. Paralelno sa početkom Drugog svetskog rata, Alber se zaljubljuje i, osramoćen realnošću u kojoj u svom životu ne radi ništa, slaže je da je pisac. Pokušaće, zatim, da nešto i napiše, no, shvata da nije u stanju i prihvata rezervnu opciju prepisivanja (tj. krađe) knjiga drugih ljudi. Zašto da ne? On tu devojku zaslužuje, što je na vagi teže od tasa na kojem se nalazi laž kojoj pribegava. Otac njegove, sada već žene, zabrinut da će ga okupacione vlasti, dokonog kakav jeste (pisac, tja) poslati na prinudni rad u Nemačku, zapošljava ga kao trgovačkog putnika, učeći ga predstavljanju ni od koga željene robe, a, zapravo, samog sebe (koji, takođe, nikome nije potreban). Rat se završava, laži se gomilaju. Majku, otkriva se, saradnicu okupatora, besna rulja počne da šiša do glave što Alberova žena sprečava vičući da maltretiraju nekoga povezanog sa porodicom pripadnika Pokreta otpora, što je bilo skrivano od Albera, instinktivno obeleženog kao nedovoljno pouzdanog. Mogao je da bude uključen u herojske radnje samo da je znao. To je bila kap koja preliva čašu i Alber nestaje da bismo ga u sledećoj sceni videli u Parizu, kao prosjaka. Postaje lični sekretar trgovca koji nema problem da služi svakome ko je spreman da plati, nacistima ili oslobodiocima, nije važno. Alber rešava da postane neko drugi. Uči, pamti, podatke, tajne koje mogu koristiti u budućnosti. Počinje da posećuje skupove članova Pokreta otpora. Ugurava se u filmske žurnale te ga viđaju kako se, kao nekakav zvaničnik, rukuje sa ljudima (kao, hm, neko drugi, ko se, kao, zapravo, izborni gubitnik, dočepao umerene vlasti i zatim nekontrolisano slikao dve godine). Konačno, vešto, prihvataju ga kao jednog od njih, iako ga se niko ne seća, no, priča mu je uverljiva. NJegova glava puna podataka postaje korisna novom režimu, sve dok ne dobije čin i biva postavljen za komandanta obaveštajne jedinice u okupiranoj Nemačkoj. Uspeo je, ponovno rođenje je završeno. Onda, nastupa griža savesti. Ženi u koju se zaljubi priznaje svoju prevaru. Nakon što mora da naredi streljanje nekoliko Francuza, pripadnika Waffen SS odreda „Karlo Veliki“, zaključuje da je realnost postala suviše realna i predaje se, samo da bi njegov zločin, sramota svih herojskih budala koje je obmanuo, bio zataškan i Alber bio slobodan da, nakon malo čekanja, nastavi svoje korišćenje ljudske gluposti u manje stresnim okolnostima. Ono što Albera nesumnjivo odvaja od našeg citatora i otvarača fabrika je što je sve vreme svestan da laže, svestan je da nije talentovan za bilo šta (ponekad se, ipak, zanese, kao kada pomisli da može da igra tenis samo zato što ga je puno gledao). Upravo to je razlog njegovog pada, dočim naš savremenik dane provodi u predivnom bunilu iluzije sopstvenih sposobnosti. Svestan da je iz jednog istorijskog perioda izašao kao pripadnik poraženih strana, morao je da sebe pretvori u pobednika, jer on jeste pobednik, uvek i svuda, sve drugo toliko je nemoguće da je prestalo da postoji, nalik ponašanju Crnog viteza iz „Potrage za svetim gralom Montija Pajtona“. Stvarnost se nije dogodila.

I, pada mi na pamet još jedan francuski film, „Stara puška“ Robera Enrika, eto tako. Okupacija se bliži kraju i naš junak, hirurg nezainteresovan za politiku, koji krpi svakoga koga mu dovedu, odvodi ženu i ćerku van grada, dok haos ne prođe. Mala SS jedinica u povlačenju u prolasku kroz selo (zapravo, mali srednjevekovni zamak na liticama, sa pokretnim mostom) pobije svakoga ko se tu zatekao. Naš junak, videvši to, ruši pokretni most i odlučuje da sam presudi ubicama svoje porodice. Svako ima tačku prekida, nešto što mu se ne sme dirati, i ako ga tu taknete počeće da se ponaša u neskladu sa sobom. Hirurg, naučen da spasava živote, razbijaće drugim ljudskim bićima glave o lavaboe, paliće ih bacačem plamena, upucavati dvocevkom, daviti kao pacove u kanalizaciji. Zato što su ga dirali tamo gde je bio osetljiv, u dve osobe koje je čuvao dok ga za ceo svet koji se raspada nije bilo briga. Za mene, mislim da je presudio Hemingvej. Otvaraj fabrike, obmanjuj druge i samoobmanjuj sebe, baš me briga, ali ne diraj mi Hemingveja, nikad nije bio i neće biti tvoj. Pošto mi je bacač plamena u servisu, jedino što sam mogao je da glasam.