Tačke razdvajanja

Dok vas autobus vozi kroz Suboticu, ulicama prolaze grupe od deset, dvadeset, neizbrojivo mnogo emigranata iz Sirije ili odakle već (nalaze se i u autobusu i, kao u starim pričama sa američkog juga, sede u zadnjem delu, odvojeni od ljudi iz prednjeg) a vi znate da ćete za nekih pola sata voditi prijatne razgovore o trilogiji Roja Andersona, u čijem trećem delu postoji scena u kojoj u devetnaestom veku, u nekoj afričkoj zemlji, evropski kolonizatori beskrajno dugo uguravaju lokalni živalj u džinovsku mešalicu za ljude. Ali, moj i svet Roja Andersona, koliko god da mi treniramo saosećanje, ne dodiruju se sa svetovima ljudi koji po četrdeset stepeni hodaju, negde… Zapravo, iako nas dvojica delimo isti intelektualni prostor, naše zajedničko iskustvo je, takođe, relativna fikcija. Ove godine je na filmskom festivalu na Paliću održana Radionica za filmske kritičare, nekoliko dana škole i druženja sa moderatorima iz Estonije i Velike Britanije tokom kojih bi mladi polaznici radili na svom stilu pisanja i, važnije, „praktičnim problemima filmskog novinarstva“, „zarađivanju za život od pisanja“, „održavanju odnosa na društvenim mrežama“, „prilagođavanju industriji koja se stalno menja“… Lepo zamišljeno (iako, škola filmske kritike je prilično blesava stvar – ako vas tako nešto zanima pisaćete, i ako vam krene, negde ćete biti i objavljivani), no, tačka raspada je u tome što u ovoj zemlji, zapravo, u ovom delu sveta, ne postoje mladi ljudi koji se time bave. Studentima dramaturgije i režije ne pada na pamet da gube vreme i, osim onih koji sa dvadeset pet godina uspevaju da održavaju svoje umetničke karijere, stoje u redovima za posao kopirajtera u marketinškim agencijama a ostali mladi akademci koji bi mogli time da se bave rade ko zna šta drugo. U Berlinu ili Roterdamu organizatori, verovatno, dobiju nekoliko desetina prijava na osnovu koji izaberu pet mladih ljudi koji pišu za nekakve blogove ili ne toliko poznate časopise (i za to bivaju skromno ali redovno i civilizovano plaćeni). Ovde, na kraju se svede na to da neko ko odavno ne bi trebalo da pohađa nekakve radionice već, eventualno, da ih drži (mada, one same su prilično bespotrebne a i utvrdili smo da nema kome) dobija poziv „eh, da li bi možda bio zainteresovan da…“ i pristaje zato što poznaje i ceni čoveka koji ga je pozvao i želi da mu pomogne, kao i celom festivalu. A, i, na kraju krajeva, ne zovu ga da radi u rudniku soli nego da se dobro zeza četiri dana dok je, ionako, već tamo.

Tokom svoje komunikacije sa ljudima iz zapadne Evrope utvrdio sam nešto što sam već znao. Naime, filmska kritika je u tim civilizovanim predelima deo sistema, spona između filma i gledaoca, zaposlenog čoveka života punog obavezama, koji ne želi da troši svoj novac na nešto što bi se ispostavilo kao dva sata izgubljenog vremena. Barem u ovom slučaju, na strani sam Srbije u kojoj je filmska kritika deo zabave koji prati gledanje filma. Zašto bi bilo ko na osnovu mog mišljenja odlučivao šta će da gleda? Zapravo, ovde je situacija obrnuta i najbolje za tekst je da je čitalac pre toga gledao film kako bi njegovih deset minuta čitalačke zabave bilo potpunije. Biće zadovoljan što još neko deli njegovo mišljenje, ljutiće se što takvim, očigledno poremećenim, osobama neko dozvoljava da budu objavljivani u novinama, neće biti potpuno saglasan sa mišljenjem o filmu ali će zapamtiti neki drugi film ili knjigu koju je autor teksta pomenuo, u nastupu besa ostavljaće agresivne komentare… Emigranti, Roj Anderson i ja živimo u sasvim ili uglavnom nedodirljivim univerzumima. Situacija je nalik onoj kada braća Bluz započnu svoj nastup iza čelične žice za kokošinjac a vlasnik kafane besno izađe iz svoje kancelarije uzvikujući „Ovo nije pesma Henka Vilijamsa!“. Jako je tu teško uspostaviti komunikaciju ispunjenu međusobnim razumevanjem.

U duhu vrlog novog sveta kojem težimo, da preporučim jedan film koji je prikazan na Paliću, rumunski „Aferim!“ koji će, kao dobitnik nagrade za režiju u Berlinu, verovatno biti prikazan i na nekom od beogradskih festivala. Priča o dvojici policajaca, ocu i sinu, koji u Vlaškoj 1832. godine pokušavaju da uhvate odbeglog roba, Roma, i odvedu ga vlastelinu sa čijom je ženom imao seksualne odnose. Film bi, po fabuli, barem do poslednjih desetak minuta, mogao da se bezbolno premesti u američki B vestern iz pedesetih dok bi po razrešenju i atmosferi demitologizacije slavne istorije prirodnije stajao uz revizionističke vesterne sa kraja šezdesetih i početka sedamdesetih. Vaše toliko dragoceno vreme neće biti izgubljeno a, što se Sirijaca tiče, nadam se da će tada već stići na to mesto na kome bi trebalo da im bude mnogo bolje nego na onom odakle su krenuli.