Tajne javnog agenta

Nekakav stilski čistunac bi verovatno rekao da Fleming koristi previše prideva da bi se njegov rad mogao svrstati u kvalitetnu literaturu, međutim, stvar je u tome da je „Kazino Rojal“ zaista odlična knjiga, gledano po svim mogućim kriterijumima, priča o individualcu koga je život odveo jednim od nekoliko mogućih puteva, čoveku prilično odbojnom na neki neupadljiv način koji pronalazi ženu donekle sličnu sebi i zatim je gubi, jer ništa drugo i nije moglo da se dogodi u poslu kojim se bavi, niti, verovatno, njih dvoje bolje ni ne zaslužuju. Atmosfera je uzbudljiva ali sasvim mračna i Bondov svet nije od onih u koje bi čitalac želeo da pobegne iz svog monotonog života. I da, od svih glumaca koji su igrali Džejmsa Bonda, i vizuelno i po energiji koju nosi, najpribližniji Flemingovom junaku jeste Timoti Dalton, sa Danijelom Krejgom odmah iza sebe.

Producenti „Skyfall“-a, nakon što su, posle filmova sa Pirsom Brosnanom (slično kao što su pokušali sa Daltonom posle Rodžera Mura) vratili serijal iz žanra akcionih filmova za decu (čak ne ni za adolescente već za pravu decu od desetak godina) ka nasilnoj, krvavoj mada neizlečivo filmskoj avanturi sa junakom kojeg baš i ne bi hteli da upoznate u realnosti, rešili su da novom početku dodaju još i povratak na nultu tačku. Filmovi o Bondu već pola veka šetaju od umerene ozbiljnosti ka potpunoj besmislici i nazad. „Dr. No“ poseduje svoju zdravu dozu šašavosti no, scena u kojoj Bond kaže „to je Smit i Veson, i ispucali ste svojih šest metaka“ i zatim ubije svog neprijatelja ne zato što ovaj predstavlja pretnju za njega, već instinktivno, zato što je odvratni ubica, uspostavlja ozbiljnost kakva nije viđena do prvog filma sa Daltonom „The Living Daylights“ (koji, nažalost, negde od polovine postaje Bond sa Rodžerom Murom koji nekim slučajem umesto Mura ima u svom centru pravog glumca, ukrašen jednim od najiritantnijih ženskih likova ne samo u Bondu već filmskoj istoriji uopšte). Izbegavam da ulazim u detalje „Skyfall“-a zato što su jedni od njegovih osnovnih kvaliteta iznenađenja koja priređuje, da li u pitanju Bondove prošlosti koja, iako poznata, ranije nije korišćena, ili ponovnim, i vrlo efektnim i uzbudljivim, uspostavljanjem epizodnih likova sa kojima neko vreme nismo imali prilike da se družimo. Ako se oduzme deo priče vezan za Bonda i njegov svet, sama fabula je svedena i tiče se negativca (Havijer Bardem) koji nije ni terorista ni megalomanski kriminalac već je cilj njegovog delovanja uništenje britanske tajne službe, za šta postoje više nego opravdani razlozi u zlikovčevoj prošlosti (može se reći da je i on, kao i Bond, žrtva svoje profesije, te, zapravo, niste u stanju da prema njemu razvijete jasnu netrpeljivost). Opet, takav profil negativca, okrenutog osveti a ne vladavini svetom u skladu je sa konceptom celog filma koji izgubljenog Bonda vraća kući. Ovaj put, on se vraća jedino da bi branio svoj dom i, što jeste zanimljivo za analizu, svoj način života (kičerska figurica engleskog buldoga koju M drži na svom radnom stolu postaje lajt motiv filma – mala, smešna i ružna, kao Engleska, ali nemerljivo emotivno vredna i neuništiva).

Pomalo je tužno o tome pričati, ali čak i Bondovi sa Konerijem užasno su pretrpeli protokom vremena i postali praktično negledljivi, sa, uslovno, izuzetkom „Dr. Noa“ i „Goldfingera“ koji je i započeo, po kvalitet serijala pogubnu, tradiciju apsurdnog zlikovca koji želi da uništi svet. Razloga je više, i možda je prvi tadašnja ambicija producenata da svojim junakom osvoje što veće tržište (scenarista gotovo svih Bondova do Pirsa Brosnana bio je Amerikanac Ričard Meibaum), pa je tako maksimalno eksploatisana organizacija SPEKTRA čiji se plan obično svodio na manipulaciju Zapadom i Sovjetskim Savezom u cilju izazivanja globalne kataklizme ili, mnogo manje primetno i bitno, finansijske koristi, što celoj konstrukciji otupljuje oštricu. Čak i zanatski gledano, „Iz Rusije s ljubavlju“, recimo, neprihvatljivo je spor film, priča od osamdeset minuta produžena na dva sata. Kakvih tu sve besmislica ima… periskop kojim Englezi špijuniraju dešavanja u ruskoj obaveštajnoj bazi u Istanbulu (a koji Rusi nekako ne uspevaju da primete), krvni sukob istanbulskih Cigana i Bugara, posvađanih oko toga što jedne za prljave poslove angažuju Englezi a druge Rusi, istina, tada još uvek ne toliko iritantni raspričani ubica (mada, to je još i najmanji problem, jer da nije te scene, veliki Robert Šo ne bi imao više od deset rečenica, a on gotovo da spasava film). Moglo bi se argumentovati da su same besmislice draž te da je Bond prevashodno bezumna zabava, no, takvi su i filmovi o Metu Helmu sa Dinom Martinom pa oni u ovom trenutku poseduju veći nivo gledljivosti, makar u kemp smislu (inače, podjednaka inspiracija za Ostina Pauersa kao i agent 007). Jedan od razloga je naglašena ekskluzivnost Bondova snimljenih do početka osamdesetih. Jednostavno, umetnost koja se trudi da bude moderna po pravilu postaje smešna nekoliko decenija kasnije. U vremenu sadašnjem, Bond više nema imperativ modernosti i prikazivanja publici nečega ekskluzivnog jer ekskluzivno u vremenu sadašnjem više ne postoji, tj. dostupno je putem interneta na uvid dvadeset četiri časa dnevno, dok svako može u roku od pola sata nabaviti komplikovani tehnološki uređaj veličine malog prsta koji je nekada samo Bond mogao da poseduje. U takvom svetu, Bond je vraćen na plan lika, u „Skyfall“-u, radikalno, kompletnom originalnom svetu, što pred producente postavlja ozbiljan problem. Šta raditi u preostala dva filma sa Krejgom, sada kada je ova karta bačena?