Tajni adut

Jedan vojnik upita, „borimo li se za ili protiv vlade?“. „CIA ništa ne rizikuje, neki od nas će se boriti za vladu a neki protiv“, odgovara kolega.

Direktno prevedena, engleska reč „tramp“ znači „adut, obično u smislu igara sa kartama. Prenosno, koristi se u opisu odlučujućeg faktora, onog koji, kada se upotrebi u pravo vreme, nadjačava sve ostalo. Fejsbuk – nazovimo ga tako – skandal vezan za prosleđivanje ličnih podataka korisnika firmi Kembridž analitika čije je polje delovanja društveni inženjering jedan je od fenomena obrađenih u prošlogodišnjem i nedovoljno primećenom dokumentarnom filmu „Trumping Democracy“. Autori filma, tek usputno pominjući fejsbuk (i nijednom magično prezime Zakerberg) započinju svoje istraživanje mračne strane interneta i poslednjih američkih predsedničkih izbora od izvesnog Roberta Mersera. Dotični Merser je diskretni IT milijarder, po obrazovanju fizičar i matematičar, koji je svoj uspon u informatičkom svetu započeo tokom sedamdesetih razvijajući algoritme i mehanizme kompjuterskog prevođenja jezika, i dalje žive kao osnova „gugl translejta“. Uz to, što je bitno za dalju priču, profesionalno igra poker. S obzirom na tip mozga, može se pretpostaviti da se tokom igre bavi brojanjem karata koje nije nekakav mađioničarski trik već predano pamćenje koje igraču, tokom duge partije, daje malu prednost – vrlo malu, ali često presudnu. Devedesetih počinje da ulaže novac u desničarske političke opcije, strpljivo sačekavši digitalnu premreženost sveta kada, nakon kratkog zadržavanja na Tedu Kruzu, postaje jedan od glavnih finansijera kampanje Donalda Trampa za predsednika SAD. Tek na tom mestu možemo da uključimo Kembridž analitiku koja, na Merserov predlog, a nakon dobro urađenog Bregzit posla, postaje adut karta tokom finiša izborne trke. Naime, ispravno zaključivši da u Kaliforniji, NJu Jorku ili Vašingtonu (severozapadnoj državi a ne gradu – u gradu, političkom centru, je Tramp, inače, dobio 4 procenta glasova) nemaju nikakve šanse, Trampov tim izdvaja Viskonsin, Mičigen i Pensilvaniju, tradicionalno demokratske države u kojima je predviđana mala konačna razlika (podsećam, pobednik države u konačan zbir odnosi određen broj „bodova“, čime sam broj glasova prestaje da bude bitan). Tada kreće društveni inženjering. Fejsbuk profili glasača za koje je procenjeno da su neodlučni gađaju se personalizovanim „dark post“ porukama. Npr., nekome ko na profilu javno objavljuje da je član udruženja vlasnika dugih i kratkih vatrenih cevi šalje se kratkotrajan link za tekst u kojem se tvrdi da će Hilari Klinton, kada postane predsednica, ukinuti pravo na posedovanje oružja. Naravno, sam „fake news“ tekst nije bitan – dovoljan je „jak“ naslov i zlokobna Klinton fotografija (lako je pretpostaviti da se u najvećem broju slučajeva, pod za motoriku onesposobljavajućim uticajem straha i posledičnog besa, na link ni ne klikće). Kao CIA iz „Banana“, analitička firma pokušava da što manje elemenata prepusti slučaju. Tako, nakon proučavanja digitalnog otiska, dominantna karakteristika svakog subjekta je određena na osnovu OCEAN testa koji određuje: 1) stepen otvorenosti za spoljašnje uticaje, 2) savesnost, 3) otvorenost prema drugima, 4) agreeableness – prevedimo je kao „složljivost“, 5) neurotičnost. Neurotičari su, naravno, bili glavne mete. I, da li je Kembridž analitika bila tegić koji odlučuje ili je tim prodavcima magle pripisana prevelika važnost? Pa, od 13.300.000 glasova, Tramp je pobedio sa razlikom od 77.000, odnevši sve „bodove“ iz gađanih država. Da li bi se to dogodilo samo na osnovu njegovih populističkih govora? Da li je osnovni problem ipak bio u Hilari Klinton dok bi sa Bernijem Sandersom kao kandidatom Demokratska stranka barem glasačima predstavila nekakvu ideju? Kako god, istraživanja pokazuju da je Tramp ubedljivo pobedio na uzorku glasača koji su svoju odluku doneli poslednjih dana pred izbore.

Kakve to sve ima veze sa nama? Ako dam sebi bezobraznu slobodu da sa prekookeanske daljine iznosim teorije, američki glasač, iako tradicionalno opredeljen za jednu od dve partije, suštinski je sklon promeni mišljenja jer su same mamutske partije zbir različitih, često oprečnih stavova (recimo, razočarani Republikanci, krenuvši putem libertarijanstva, znaju da se zaustave na pozicijama izvorne anarhije). U Srbiji, pak, podela na Nas i NJih jasno je izražena, sa odlučujućim delom izbornog tela koji, bez ikakvog razmišljanja o glupostima kao što su ideologije, glasa za vlast. Pored toga, Srbi i dalje vole da u stvarnom svetu razgovaraju o politici, izražavajući glasno svoje stavove. U Americi je, sa druge strane, prisutan fenomen „tihe većine“, ljudi koji glasaju iz ideje ali ćute o tome, postajući političke životinje kada dođu sa posla, od nedavno više u virtuelnom svetu nego među ukućanima. Pa ipak, da li je lignjojed sam osmislio svoje celogodišnje neskidanje sa televizijskih ekrana, nakon što je bio još jednom poražen na izborima 2012. godine i kao levo smetalo se ušunjao na mesto prvog potpredsednika Vlade? Ili je bio usmeren od strane nekog analognog, „kabl i antena“, Roberta Mersera? Saznaćemo nakon njegovog sunovrata, ako nam tada to bude bilo važno.