Teksaški masakr porno filmom

Od Hrosvite, kako asistent na predmetu Istorija svetskog pozorišta reče, „perverzne opatice“ i njenih dramskih hagiografija iz X veka, do francuskog „gran ginjola“ i društvene revolucije iza primarne namere šoka i zabave, horor žanr je – u svojim vrhuncima, koji su uglavnom bili i počeci razvojnih faza – uvek bio prelazak vanserijskih stvaralaca preko dozvoljene granice. Ni svaka filmska evolucija (katkad, istina, i devolucija) nije mogla proći bez horor dodira. Murnau i Vine početkom dvadesetih; „Frankenštajn“ Džejmsa Vejla, Brauningov „Drakula“, Drejerov „Vampir“, kao neki od prvih naslova koji nam padaju na pamet kada razmišljamo o ranom zvučnom filmu; Žak Turner („Ljudi mačke“) kao vesnik visprenih B filmova koji će nam čuvati razum kada veliki novac i velika umetnost zastrane u besmisao; na koncu, „Psiho“ u kojem Hičkok u isto vreme stvara i uništava dramaturške uzuse…

Zbog svega navedenog, postoje dve vrste ljudi koje imam problem da shvatim: 1) one koji samouvereno izjavljuju da ne vole horor i 2) žanrovske ovisnike koji apriori protestuju kada horor iskače iz očekivanih okvira. Jer, kvalitetan horor uvek nezasito zahvata naše unutrašnje i spoljašnje kosmose. I tiče se društva. Još ovo pa da pređem na 2022. godinu: čitam „Jadnike“ ovih dana, pa, obratite pažnju na san Žana Valžana koji ga napada kada gresi iz prošlosti stignu na naplatu, i zamislite Viktora Igoa kako u izgnanstvu ostrva Gernsi prepušta psihološkoj fantastici da najtačnije prenese stvarne užase što nas okružuju. Od građanskih revolucija sa početka XIX veka do američke pornografije sedamdesetih ili modernih influenserki na vikend odmorima u pustinjskim palatama, stoga, put je kraći i mnogo prohodniji nego što bi se na prvi pogled pomislilo, naročito kada horor drži fenjer.

* * *

Taj Vest je reditelj koji je osvojio prepoznatljivost filmom „House of the Devil“ iz 2009. godine. Jasno je bilo da momak vlada temama i stilom američkog horora od sredine sedamdesetih do ranih osamdesetih, kada je hiperprodukcija „slešera“ počela sa privremenim anestetizovanjem žanra. Film, zapravo, u prvom činu izgleda kao da je snimljen tri decenije ranije, da bi, kada priča neminovno preuzima teret, zalutao u slepu ulicu nedostatka dubljeg konteksta. Kako god, izgledalo je odlično, a zabavno je bilo i gledati Meri Voronov i Toma Nunana kao satanistički bračni par. Vest je snimao dalje, da bi pre nekoliko godina prešao na televiziju – teritoriju scenarističke dominacije – gde je zanatski režirao epizode vrlo dobrih serija (recimo, „Them“) i puštao pisanu reč da mu postepeno izmeni stvaralački proces. Nakon te lične promene, naslovom „X“ se vraća celovečernjem filmu, gde će motiv promene – u nezadrživom naletu „umetnosti koja imitira život“ – biti jedna od linija koje podvlače razvoj i sudbine likova.

Godina je 1979, i, nakon uvoda koji nam najavljuje tragični razvoj događaja (znak da triler misterija nije deo plana), pratimo malobrojnu filmsku ekipu dok kombijem kreće da u aligatorojebini priobalnog Teksasa snimi pornić. Od kombija, preko benzinske pumpe, do usamljene kuće sa sumnjivim domaćinima kao odredištem, jasno je da je „Teksaški masakr motornom testerom“ vizuelni uzor. No, lekcija iz „Đavolove kuće“ je naučena, pa, kao što je sve u filmu Tobija Hupera bilo sveže i „granicorušeće“, uključujući likove, tako nam i Vest u prvoj sceni predstavlja Maksin (Mia Got), osnovno lice filma (kao i naličje – o čemu kasnije, koliko se sme). Maksin šmrče kokain, nagovešteno je da je utekla iz nekakvog ultrareligioznog porodičnog okruženja, i već smatra da je „jebeni seks simbol“, dok čeka da to prizna i cela poznata vasiona. Ni ostali putnici u kombiju nisu za bacanje, tj. svaki predstavlja potok koji se prirodno uliva u scenario filma „X“. Za razliku od Maksin, Bobi Lin (Britni Snou) je iskusna porno radnica čiji se „američki san“ sastoji od opšte bezbrižnosti kuće sa bazenom (ona, dakle, ima jasan i ostvariv cilj) dok crni vijetnamski veteran Džekson (hip hop muzičar Kid Kadi), nakon besmisla ubijanja i bežanja od smrti bira eros kao drugu krajnost koja će ga vratiti ka sredini. Producent „Farmerove ćerke“, filma u filmu, je ambiciozni vizionar koji, dok se kači na „Debi obrađuje Dalas“ voz, pripoveda o VHS tehnologiji što će im svima izmeniti živote. Mladoliki ali sredovečni lisac (Martin Henderson) je, usput, ostavio ženu zbog Maksin što nam govori da u tom devojčurku zaista čuči neki đavo. Ekipu upotpunjuju akademski obrazovani reditelj (Oven Kembel) – sa idejom da kroz pornografiju postane sledeći Godar ili barem Vorhol – i njegova saradnica i devojka Lorejn (Džena Ortega).

Ćutološkinja Lorejn daje injekciju velikoj dijaloškoj sceni kojom se završava prvi čin. Poput zahtevnog posetioca slikarske izložbe koji traži da mu autor teorijski objasni delo, Lorejn scenaristički ekonomično propituje za razgovor spremne pornografe o poenti, stidu, intimnosti, granicama. Nakon što je Lorejn zadovoljena odgovorima, Džekson uzima gitaru i Bobi Lin peva pesmu „Landslide“ grupe Flitvud Mek – celu o odrazima, promeni, strahu od novog „ja“ – da bi Lorejn zatim izrazila želju da se sledećeg snimajućeg dana pojavi ispred kamere. Njenoj odluci ne odmaže činjenica da je Snou pevala kao slavuj, što nas vodi i ka pitanjima: „Zašto ova žena ne živi od muzike?“, „Kako se desi da nas život odvede u sasvim neočekivanim pravcima?“, i, najbitnije, „Gde se, dubokog mu grla, ovaj film upravo tangentirao?“. A neposredno potom se naizgled zapućuje u pravcu posvete „slešeru“, uz maštovita kasapljenja i subjektivne kadrove kamerom iz ruke, vođen Vestovom stilskom stručnošću. No, poenta je negde drugde, i tu valja usmeriti pažnju na odnos Maksin sa ostarelim domaćinima Perl i Hauardom, o čemu ne smem mnogo da govorim, od početka teksta se boreći sa etičkim ograničenjima. Ovo ću reći: razmislite o odrazima.

Uzevši u obzir sve parametre, „X“ je jedan od filmskih vrhunaca godine. Iako je u marketing i plasman filma uložen ozbiljan novac – producent je firma „A24“, što se već može smatrati za pečat kvaliteta – srpske bioskope do ove nedelje nije primirisao, pa verovatno ni neće. No, uspeo je da sa štampanih stranica ka dužoj verziji digitalnog izdanja pošalje drugi za obradu planirani horor. Što je – užas konkurencije – i jedan od demona kojim nas uznemirava.

U prvim kadrovima – kako je zvanično, i ne baš tačno predstavljena – horor komedije „Seme“ („The Seed“), tri tridesetogodišnje pripadnice kalifornijske više klase taksijem stižu do pustinjske vikendice sa konkretnim povodom posmatranja „meteorskog pljuska“ prve večeri provoda. Naše junakinje su buduća vlasnica imanja, „taticina ćerka“ Heder (Sofi Vavaser), Šarlot (Čelsi Edž), radnica u prodavnici hrane i opreme za kućne ljubimce (i jedina u finansijskoj konstrukciji stvarnog života, što je čini obaveznim članom ekipe iz niže klase), te Di (Lusi Martin), influenserka čija je stalna potreba za privlačnom fotografijom na nalogu i izazvala put. Njih tri se znaju od srednje škole, da bi ih život kasnije razbacao ka statusu intimnih prijatelja koje povremeno viđate. Autor filma vešto i brzo uspostavlja oprečnost karaktera zgodnu za igru. Prva deoba tiče se tehnosocijalne evolucije: Di (zapravo Dirdra, još uvek na tragu idealnog profilnog imena – najsvežija ideja je Difajn) živi na instagramu, i živi od marketinškog potencijala instagrama; Heder, najimućnija, koristi tehnologiju koliko se valja, dok propoveda „nju ejdž“ meditativne potrage za smislom i smirajem; Šarlot (koju prijateljice zovu Čarls, što je „kul“, pa ću i ja do kraja teksta) poseduje telefon iz ranih godina XXI veka, i na zbunjena pitanja odakle barata određenim podacima odgovara sa „iz knjiga, časopisa“. Reditelj, kojem je „Seme“ prvi film, nije baš omladinac i rekao bih da mu je namera da stanemo na stranu Čarls. No, imamo, zapravo, dve ekstremne osobe i Heder kao predstavnicu umerenosti, te bi i ona tokom prvog čina mogla biti najpogodnija meta identifikacije, koliko god da je u isto vreme pritupasta privilegovana kučka.

Prvi problem sa kojim se junakinje suočavaju je kvar na mobilnoj mreži, praćen prestankom rada svih digitalnih uređaja zbog, valjda, nekakve neobjašnjive magnetne pojave u atmosferi. Očekivano, dok Heder i Čarls hipnotisano posmatraju ples meteora na noćnom nebu, Di mahnito mlati telefonom. No, sve prekida nebesko telo koje pada u bazen, isprva nalik kamenu, nakon bližeg ispitivanja sa jasno vidljivim crtama životinjskog lica. Tada nastaje sledeća karakterna deoba – Di i Heder opsednute su odstranjivanjem pogane žive tvari (oklopnik li je, ili medved?), dok Čarls razvija majčinsku bliskost.

Ukoliko ste raspoloženi za metaforičnost, stvorenje možete posmatrati ne direktno, kao vanzemaljca, što svakako jeste, već kao materijalizaciju insta/tiktok/fejs poremećaja čovečanstva, uzevši u obzir kasniji razvoj događaja kada postepeno preuzima duše i tela Heder i Di – opsesije i distanciranosti junakinja svakako nisu upotrebljene slučajno. Ipak, pre svega se mora reći da od tog trenutka, sa eksponencijalnim rastom koji ne prestaje do poslednjeg kadra, „Seme“ stupa na teren potpunog ludila. Istina, uzori od „Kradljivaca tela“ do kultnog „Društva“ („Society“) sa kraja osamdesetih lako su prepoznatljivi, ali ovaj momak u potpunosti zna šta radi dok upotpunjava svoj rad scenama čija „tripoznost“ nije odavno viđena, a sigurno ne ovog proleća. Ako je za „X“ utvrđeno da je jedan od objektivnih, pa i neiznenađujućih vrhunaca filmske 2022. godine, „Seme“ mora biti vrlo visoko na listi otkrovenja.

Na kraju, još jedan aspekt koji otvara teme. Da na uvodnoj špici nije navedena malteška filmska komisija kao jedan od producenata, prihvatio bih da je film i sniman tamo gde se radnja odvija, u pustinji Mohave. Od tog trenutka, pak, gledao sam američki film slikan, iz ko zna kog finansijskog ili COVID razloga, na Malti, da bi me u okviru kratkog istraživanja pred pisanje teksta sačekalo suočavanje sa prevarenošću. Naime, reditelj je u intervjuu uzbuđeno govorio sa, rekao bih, londonskim naglaskom. Zaista, prethodne večeri sam gledao dve Engleskinje i Irkinju kako se devedeset minuta uspešno pretvaraju da su pripadnice kalifornijske više srednje klase, što je retroaktivno dodalo novi ugao analizi. Radnja je prebačena u SAD iz, pretpostavljam, dva razloga: novčanog, jer, u teoriji, „američkost“ omogućava bolju prodaju filma na svetskim tržištima, i dramskog, sa pustinjom Mohave koja poseduje veći meteorski i od civilizacije otuđujući potencijal od nekakve španske peščane pustare u kojoj bi zapadna Londonka posedovala nekretninu. U praksi, međutim, film čije su najprirodnije okruženje žanrovski festivali, izgubio je na tim mestima traženu egzotičnost, usput naljutivši Amerikance zbog pristupa likovima, te Britance iz „a mi ti nismo bili dovoljno zanimljivi“ lokalpatriotizma.

Posledično, kritike i gledanost nisu sjajni, što je šteta kada film vrišti opštom kompetentošću. Na pitanje o izboru glumica Voker, recimo, kaže da je, s obzirom na mali budžet i brzinu snimanja pri kojoj za svaki kadar nemate više od dve „klape“, tražio pre svega profesionalce – Irkinja Sofi Vavaser je, na primer, kao dete glumac pre dve decenije bila na filmskom plakatu u zagrljaju sa Pirsom Brosnanom. I onda, takve tri dramske ratnice uz obavezni mimezis obave i savršenu imitaciju druge kulture (ili karikature druge kulture, ako želite), te odu do granica fizičkih mogućnosti u trpljenju kompleksnih praktičnih specijalnih efekata i svakakvih lepljivih tekućina. „They did take a lot of punishment“, priznaje reditelj, i kroz tu muku nas prevarile, zabavile i, po želji, naterale da razmišljamo. Nisam siguran da se od umetnosti može zahtevati mnogo više.