Terapeutsko proždiranje duše

„ – Ući ćemo svi zajedno.
– Đavola hoćemo. Ti si taj koji je radoznao.”

„Zli mrtvi 2“, 1987.

Od svih mogućih „Groovy!“ i „Come get some!“ „elvisovskih“ momenata Brusa Kembela iz trilogije „Zli mrtvi“ (1981-1992) Sema Reimija, na početku teksta je posebno istaknuta dijaloška razmena koja na prvo gledanje lako može proći nezapaženo.

Ali zar, što bi rekao Homer Simpson, ne radi na toliko nivoa?

Zaista, „Zli mrtvi“ su nepresušan izvor duha i mašte, katkad dubokouman, koliko god tvorci nisu bili ni blizu pretenzija tog tipa, a uglavnom eskapistički na naj(ne)zdraviji način, putem terapeutskog krvoliptanja koje ume da pomogne u trpljenju stvarnosti – one iste stvarnosti koja, poput demona iz poganog „podsveta“, kezeći se preti da će nam „progutati dušu“.

„Zli mrtvi“ su, takođe, uvek zgodna referenca.

Kada glavni junak filma „High Fidelity“ pokušava da odgonetne izjavu skoro izvesno bivše devojke, glede prirode njenog odnosa sa novim potencijalnim partnerom (tvrdi da sa njim „nije spavala, još uvek“), on pita druga: „Šta bi ti značilo kada bih ti rekao, ‘Nisam gledao „Zle mrtve 2“, još uvek’?“.

Bukvalistički baždareni sagovornik mu odgovori: „Pomislio bih da si sinematički idiot, i bilo bi me te žao“.

Li Kronin je reditelj i scenarista koji je, pre nego što će preuzeti rizičnu odgovornost nastavljanja serijala „Zli mrtvi“, potpisao nekoliko kratkih i jedan celovečernji film – prilično preporučljivu „Rupu u zemlji“ („The Hole in the Ground“, 2019).

Radilo se o zanatskoj vežbi u kojoj je Kronin vešto operisao elementima porodične traume, keltskog folklora, te razumevanjem ljudskog ponašanja u ekstremnim okolnostima (dvojako – bekstvo iz prethodnog života i suočavanje sa novim, nepojamnim užasom).

Uz to, prikazao je – istina, u hororu čestu, iz razloga u koje ovde nećemo ulaziti – sklonost ka velikoj filmskoj junakinji, i mlada irska glumica imena Šona Kerslejk od Kronina je dobila svakakva zadovoljstva, od nošenja priče, preko bezbrojnih ali nijednom monotonih krupnih planova, do glumcima uvek dragog intenzivnog fizičkog rada.

Gledaoci ne moraju to da znaju, a za analizu tvorčevog (Irac iz Dablina) stanja svesti je upotrebno navesti da su „Zli mrtvi: Buđenje“ snimljeni na Novom Zelandu (koji se pretvara da je šumoviti predeo Kalifornije, ili starinski kvart Los Anđelesa), sa desetak sposobnih australijskih glumaca i ponekim maorskim domaćinom koji se pretvaraju da su Amerikanci.

Dakle, već na prvom stepeniku autor je dobio umetničku igru i zabavan zadatak koji se ima rešiti.

Bitnije, i svim posmatračima očigledno, on otvara film višestrukim pogledom unazad.

Prvi kadar jeste kopija Reimijevog mahnitog „subjektivca“, s tim što ovaj put rez donosi saznanje da nismo na kratko pozajmili pogled na svet iz ugla iskonskog zla već tehnološkog „gedžeta“, u vidu drona u vlasništvu uskoro pokojnog bezobraznika.

Zatim sledi literarni skok u prošlost, i dok je Reimi pozajmljivao Lavkraftove ideje, Kronin pridodaje stravični pripovedačev san sa prvih stranica „Orkanskih visova“ Emili Bronte, i vapaj/naredbu „Pusti me da uđem!“, organski povezanu sa namerama demona iz „Zlih mrtvih“.

Očigledno, uvodna sekvenca uz akciju nudi i supstanciju.

Nakon upoznavanja sa uvodnim „topovskim mesom“, vraćamo se dvadeset i četiri sata unazad (na kraju filma će, mora se reći, dve linije priče biti vrlo aljkavo povezane) i dobijamo istinske junake, porodicu sačinjenu od samohrane majke, troje dece (dvoje adolescenata i jedno staro desetak godina) i nepouzdane tetke koja je upravo otkrila da je trudna.

„Knjiga mrtvih“, priručnik za prizivanje Zla, u stan će dospeti nasumično, nakon zemljotresa koji otvara skrivenu prostoriju u podrumu zgrade.

Taj narativni ugao nam govori da bi fabulu mogla nositi bilo koja porodica.

Ipak, Kronin voli „pametnjakoviće“, i ovaj put sa Zlom će se suočiti „tatu“ umetnica, DJ, ekološka aktivistkinja i tehničarka scene (koja svima objašnjava da nije „grupi“ devojka).

Sledi jednostavna konstrukcija naseljena kompleksnim osobama, a moram da naglasim da sam film gledao u sali u kojoj je bilo raštrkano par grupica zainteresovanih dvadesetogodišnjaka – u najnapetijim scenama do mene su dopirali uzvici „Beži!“ i „Ne otvaraj vrata!“.

Ukoliko taj slučajni uzorak ne vara, osnovni smisao Kroninovog poduhvata je uspeo, dok, poput prethodnika, usput i „radi na toliko nivoa“.