Tito, tarantula i devojčica u baletskom trikou

Beše to u Cavtatu, krajem osamdesetih.

Nas šest klinaca, Jugoslavija u malom (verovatno nas nije bilo baš šest, kao što je i nekoj republici nedostajao predstavnik, ali hajde da ne cepidlačimo) svake večeri smo posećivali letnji bioskop.

Sećam se tri filma koja smo gledali, dokaz produkcione ali nikako žanrovske haotičnosti selekcije: jedan od italijanskih simbiotskih klonova „Ratnika podzemlja“ i „Drumskog ratnika“, nekakvog „’Indijanu Džonsa’ za siromašne“ sa Čakom Norisom… i „Umri muški“.

Prilično nam se svidela ta akcija sa „onim iz ‘Slučajnih partnera’“, mada nismo primetili da po bilo čemu preterano odskače od uobičajene letnje ponude; ah, kako je sve valorizatorski čednije kada imate desetak godina.

Jednog popodneva, na povratku sa plaže prošli smo pored plakata za film „Moj susjed je vampir“ i prionuli na pretpostavke da se radi o nekakvoj horor-komediji, iako su naslikani prizori delovali pomalo uznemirujuće za takvu žanrovsku definiciju.

Polemiku je okončao neko ko je uspaničeno uzviknuo: „Kakvo, bre, zezanje?! Kad ti je komšija vampir ti si prva žrtva!“.

Usrali smo se i umesto bioskopa, pretpostavljam, odabrali šah ili karte, a do kraja letovanja neki hrvatski „patriota“ je na prednji točak porodičnog „stojadina“ sa beogradskim tablicama istovario stotinak kilograma peska.

U stvarnosti strašnijoj od svakog horora, prepunoj probuđenih vampira koji su spavali decenijama sa kocem u srcu, umesto da budu raskomadani i spaljeni za svaki slučaj, komšije su upravo bile „pujdane“ da od svojih komšija tvore žrtve.

Nismo mogli znati da smo postajali nacija Renfilda, bednih monstrumovih slugu koji čine nepojamne grozote u nadi da će za to biti nagrađeni carstvom nebeskim.

* * *

Film koji je izazvao ovakva sećanja i razmišljanja ne može biti loš, a „Abigejl“ svakako upošljava ozbiljan autorski tim.

Rediteljski dvojac, kada ne tezgari na novim „Vriskovima“ (ne gledam ih, pa možda nešto i propuštam), potpisuje pametne žanrovske „zezalice“ poput filma „Ready or Not“ (tekst „Snajkin greh“, 10. decembar 2019).

Scenarista Stiven Šilds je Dablinac prethodno odgovoran za vrlo dobri irski horor „Rupa u zemlji“ („The Hole in the Ground“), čiji je reditelj Li Kronin, pak, potpisao prošlogodišnji i takođe vrlo dobri „Evil Dead Rise“ („Zli mrtvi: Buđenje“; tekst „Terapeutsko proždiranje duše“, objavljen, joj, 3. maja 2023).

Sve su to pametni momci, koji – takav imam utisak – donekle rade bliže obodima nego centru sistema, dok uspevaju da koriste holivudski novac i „igraju igru“. Kao što je „Evil Dead Rise“, zapravo, pre irsko-novozelandski nego američki filma, tako je i „Abigejl“ snimljen u Irskoj, i to nisu izbori načinjeni zbog – ponovo, moj utisak – prvenstveno ekonomskih pogodnosti.

U početnoj sekvenci, zanatski umešno upotrebljenoj i za inicijalno upoznavanje sa karakternim crtama glavnih junaka, tim profesionalaca „sa one strane zakona“ otima dvanaestogodišnju devojčicu nakon njene samostalne baletske vežbe u praznoj koncertnoj dvorani – dete je, očigledno, besramno privilegovano.

Naš tim je sastavljen po ugledu na „Aferu Tomasa Krauna“ ili „Ulične pse“, što znači da jedni o drugima ne znaju ništa, da bi im predstavnik takođe nepoznatog poslodavca (Đankarlo Espozito), kada „tovar“ dopreme u mračnu, starinski opremljenu vilu daleko od gradske vreve, dodelio nadimke pomoću kojih će komunicirati u naredna dvadeset i četiri časa.

Narečeni poslodavac je vickast, a reklo bi se i pomalo davnijeg datuma rođenja, budući da su pseudoinimi koje je odabrao Frenk, Din, Semi, Piter i Džoi (dakle, „rat pack“ Frenka Sinatre), te Don Rikls (Krepgejm iz „Kelijevih heroja“, između ostalog) kao pridruženi pripadnik tog hedonističkog društva građana.

Glumački ansambl – devet raspisanih likova i nijedan „nosač tacni“ – je, poput njihovih dramskih emanacija, sastavljen od „ćoškastih“ znalaca za čije okupljanje reditelj dobija ogromnu pohvalu.

Melisa Barera, trenutno pomalo „kenselovana“ zbog izražavanja nepopularnih stavova glede krize na Bliskom istoku, prva je među jednakima kao bolničarka ražalovana iz vojske zbog opijatske ovisnosti; Engus Klaud, znan nam kao diler droge iz serije „Euforija“, je „getaway driver“, nepouzdan za sve osim sposobnosti za volanom (nažalost, Klaud, osoben momak pred kojim su se nalazili veliki umetnički izazovi, nije glumio već živeo, umrevši od „overavanja“ neposredno nakon snimanja filma); Ketrin Njuton, kao hakerka, zvezda je horor trenutka, ako se uzme u obzir i njena naslovna uloga u nepravedno zanemarenoj gotik bajci „Liza Frankenštajn“; pomenimo još i uvek tačnog i crtom ludila oplemenjenog Britanca Dena Stivensa koji, u ulozi moralno i zakonski posrnulog policajca, kao ravnopravni član grupe dodaje dramsku težinu, otprilike na način na koji je to Harvi Kajtel činio u „Od sumraka do svitanja“.

Filmu „Abigejl“ bi najbolje bilo prići bez ikakvog predznanja, nalik načinu na koji se u cavtatskom letnjem bioskopu gledao „Umri muški“, ili sa kasete iz video kluba otkrivao pomenuti „Od sumraka do svitanja“.

No, kako to više nije moguće, nevoljno prijavljujem da „Abigejl“ sa Rodrigezovim filmom deli žanrovski prelaz iz trilera u vampirski horor.

Ipak, uvažavajući grešnu draž vampirske birtije za kamiondžije, manje bitni i dugotrajni „Abigejl“ u drugoj polovini, osim nesumnjivo zabavnih akcionih scena, nudi i potpuno otvaranje međusobnih odnosa likova, te maštovitu eksploataciju predela za koje bi se reklo da su odavno istraženi do besmisla.

Toplokrvno preporučujem.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.