Toplota kamena

Pa ipak, devojčica će postati dovoljno vredan deo istorije dvadesetog veka da se o njoj snimi dokumentarni film koji nas navodi na pomisao da je, na koncu, umrla kao srećno ljudsko biće.

Prvo će pobeći u svet umetnosti i postati lokalna filmska zvezda, zatim, kada joj Stokholm postane mali, otićiće u Holivud. Kada shvati da umetnost u formi industrije guši one porive koji su je i naveli da provede život pretvarajući se da je neko drugi, napisaće pismo italijanskom filmskom reditelju i pobeći će kod njega, ostavivši za sobom muža i ćerku, i snimiće sa njim tri filma, danas kanonizovana, tada nedovoljno primećena ili prihvaćena. Uz filmove, dodaće svom životu i troje dece, male Italo-Šveđane koji će tokom odrastanja provoditi mnogo više vremena sa dadiljama i članovima šire porodice nego sa majkom i ocem.

Verovatno su je, nekada davno, povremeno mrzeli zato što ih napušta i odlazi u Pariz gde pola godine igra u nekakvoj pozorišnoj predstavi. Sada, kada se i oni sami bliže smrti, deluje kao da shvataju, ili se vešto, za javnost, pretvaraju da shvataju, da je jedino tako moglo biti. Svakako, obrazovani i inteligentni, razumeju da je smrt oba roditelja pre nego što ste ušli u pubertet nešto od čega se beži celog života, tamni oblak kojem ili dopustite da vas prekrije ili predosećate njegov dolazak i polazite tamo gde mislite da još ima sunca.

Sada razumeju i zašto je njihova mama opsesivno snimala svoj život i njih kao njegov sastavni deo, zašto im je stalno poturala kamere u ruke da bi i ona, zajedno sa njenim životom, bila upisana u večnost, zašto je filmska kamera, i privatno i profesionalno, bila njen verni ljubavnik. Varanje smrti bilo je ime igre koju je igrala.

Valja razumeti i zašto je nečije omiljeno mesto ostrvo na zapadnoj obali Švedske, zapravo hrpa kamenja sa par drvenih kuća, dovoljno mala da na nju ne dolaze nepoznati ljudi. Zašto osoba koja može da živi gde god poželi bira za svoj dom to kamenje retko obasjano suncem, sa hladnim morem okolo?

Da li se možda radi o unošenju lepote u surovost, o ostrvu kao simbolu celog jednog života? Da li je ta hrpa kamenja gora od sveta u kojem devojčicama roditelji nestaju u ništavilu i ostavljaju ih da se same staraju o svom telesnom i mentalnom zdravlju, od sveta ukrašenog Cikonom B, hidrogenskim „Car“ bombama, malograđanskom i verskom zatucanošću koje nekako uvek opstaju kao jedinstven organizam, sišući prvo krv jedna drugoj pre nego što krenu u napad na tuđu…

Hrpa kamenja se barem ne pretvara da je nešto drugo i postaće topla onoliko koliko su topli ljudi koji je odaberu za dom.

Najjasnija boja dokumentarnog filma o životu devojčice iz Stokholma jeste tuga prolaznosti i nije slučajno da mi se dok pišem ovaj tekst po glavi mota pesma Toma Vejtsa „I Hope That I Don’t Fall in Love with You“.

U poslednjem kadru filma devojčica se, stojeći na obali svog ostrva, oprašta od dece koja se, nakon posete, vraćaju svojim životima. Prinosi šaku očima i imitira plakanje.

„Strašno sam tužna što moramo da se pozdravimo“, kao da hoće da kaže. U isto vreme, svima je jasno da glumi, da je u isto vreme i tužna i zadovoljna što će neko vreme biti sama. Vreme, nekoliko dana ili nedelja koje su proveli zajedno, time je vrednije što je otrgnuto od samoće i odvojenosti, kao što je i ljudski život mali period lepote otrgnut iz hladnog svemira. NJena deca to shvataju i najmanja naznaka njihovog ili gledaočevog osuđivanja gasi se pre nego što je definisana. Odavno je kasno za to, kao što je ne početku Vejtsove pesme kasno za njenog junaka koji zna da će do njenog kraja biti zaljubljen u devojku kojoj nikada neće prići i koja će otići iz njegovog života pre nego što on pobedi sebe. Samo maštanje predstavljalo je kratkotrajnu pobedu nad smrću, kako god da se završilo.

Devojčica je, za razliku od junaka pesme, bila svesna da je smrt vrlo stvarna i da maštanje o pobedi nad njom nije dovoljno. Rano je odlučila da će uvek ustati sa stolice, svesna da će joj neko čim ustane uzeti mesto, i otići da se upozna sa devojkom koja joj se sviđa. Kako ne biti zaljubljen u nekoga takvog?