Traganjem do iskupljenja (i obrnuto)

Čini se da srpski distributer čuva novi rad Pola Šredera „Brojač karata“ (u nastavku u originalu, „The Card Counter“) – premijerno prikazan na venecijanskom festivalu, od pre desetak dana dostupan na striming servisu Amazon Prime – za FEST ili, imalo bi smisla, Festival autorskog filma.

U trenutnom deficitu razumne bioskopske ponude, pozabaviću se ovim vrlo preporučljivim filmom koji gledaocu može poslužiti i kao varnica za razmišljanje o karijeri i svetonazoru Pola Šredera.

A što je, svakako, za duh lekoviti misaoni sadržaj.

„Varnica“ nije slučajno upotrebljena reč.

Šreder se od prvih, scenarističkih doprinosa američkom filmu sredine sedamdesetih (dakle, najboljem periodu, ako računamo da čini raznovrsnu celinu sa delima nastalim krajem šezdesetih) teško odvajao od kuljajućeg glavnog junaka kojeg opterećenja iz prošlosti – porodična, vojna, religijska – tokom fabule opremljene sadašnjim pritiscima vode ka za njega i publiku antikatarzičnoj eksploziji.

Dok se to dešava, samosvest junaka (Trevis Bikl iz „Taksiste“; za društvu podatni nastavak života prekasno oslobođeni ratni zarobljenik iz Tarantinu omiljenog „Rolling Thunder“; reformiranim kalvinizmom sputani otac u potrazi za odbeglom ćerkom u filmu „Hardcore“…) ostaje maglovita, dok su akcije direktne.

U isto vreme, Šreder se nije klonio stupanja na neprijatnu teritoriju (u stvari, ona prijatna je za njega bila „tabu“), pa je, recimo, podvodačka banda u scenariju „Taksiste“ bila crnačka, što su reditelj i producent – iako tada još uvek u svetu neopterećenom političkom korektnošću – precrtali, verovatno u želji da izbegnu tvorenje sasvim odbojnog glavnog junaka.

No, takav junak ponekad je neophodan, ukoliko je usklađen sa pričom, i moglo bi se razmatrati da jedan usamljeni ludak, opsednut „Taksistom“ i odnosom maloletne prostitutke i Trevisa Bikla, u stvarnosti ne bi umalo ubio Ronalda Regana da je Šrederov naum u potpunosti prenet na platno.

Suština je da su Šrederovi scenariji zahtevali prefinjeno razumevanje reditelja, dok je moj omiljeni momenat iz njegovih autorskih borbi i ostalih priključenija komentar filma „Rolling Thunder“: „Napisao sam scenario o fašizmu, a onda su oni otišli i napravili fašistički film“.

Jasno, Skroseze je bio previše oprezan, zanatlija Džon Flin previše razuzdan, pa je Šreder, kao scenarista zainteresovan za idejnost onoga što potpisuje, jedino mogao da u nastavku karijere putem režije preuzme punu odgovornost.

A više se i zaradi.

Vilijem Tilič (Oskar Ajzak, odlični glumac rođen u Gvatemali kao Oskar Isak Ernandez Estrada; radi se o – sada malo „šrederovske“ neprijatnosti – valjda poslednjem istaknutom primeru skrivanja etničke pripadnosti u cilju izbegavanja „tipske“ karijere), glavni junak filma „The Card Counter“, odležao je osam godina u vojnom zatvoru, kao jedan od retkih koji su platili cenu za sistematsko mučenje primenjivano u zvaničnim i tajnim zatvorima nakon terorističkih napada 9. septembra 2001. godine.

Tilič nam, u uvodnom „voice overu“, veli da mu je zatvor iznenađujuće prijao, te da je tamo uveo red u svoj dotadašnji haotični život, prvi put pročitao knjigu do kraja, i… naučio da „broji“ karte.

Samo „brojanje“ karata objašnjeno je stručno ali ukratko – jer, Šreder nema nameru da pravi film o kockanju – i, ako nemate predznanje o tome, rekao bih da ćete ostati uskraćeni za shvatanje šta to zapravo znači.

U pitanju je – a što je u saglasju sa prirodom junaka – proračun verovatnoće kojim, u višesatnom sedenju za „blekdžek“ stolom, malu prednost krupijea okrećete na svoju stranu.

Tilič, po izlasku iz zatvora, putuje od kockarnice do kockarnice, odseda u motelskim sobama koje prilagođava vizuelnoj monotoniji zatvorske ćelije, skromno i neupadljivo ustaje od stola nakon što je zaradio ne više od hiljadu dolara, sve dok mu, jednog dana, prljavština prošlosti i nemoguća sreća budućnosti ne zakucaju na vrata.

I, da… sada se zove Vilijem Tel.

Pol Šreder u poslednje vreme putem imena svojih junaka otkriva posebno zanimanje za istoriju nemačke drame (na kraju krajeva, i krvna slika mu je nemačko-holandska).

Za globalnu poznatost švajcarskog narodnog junaka Vilhelma Tela zaslužna je drama Fridriha Šilera sa početka 19. veka, dok ime Ernst sveštenika u tumačenju Itana Hoka, do poslednje scene znanog nam tek po prezimenu Toler, iz filma „First Reformed“, drsko, pred odjavnu špicu, otvara još jedan pravac razmišljanja na temu samouništiteljskog posvećeništva.

Zašto Vilijem Tel?

Glavni lik je ubica, heroj, prevarant, nesvesni revolucionar, vlasnik talenta koji ga izdvaja od mnoštva.

Takođe je i tragač, što je Šrederu intimno možda najvažnije, i ovde moram da pomenem poslednji kadar filma „Dominion: Prequel to the Exorcist“, kada sveštenik Stelana Skarsgarda posle iscrpljujuće borbe sa nečastivim izlazi u eksterijer i nestaje u peščanoj oluji (da, poput Džona Vejna u „Tragačima“).

A kada smo već kod citata u narativnom foto-finišu, „The Card Counter“ se završava jasnim autocitatom, ne smem reći odakle pošto bih time otkrio sudbinu glavnog junaka.

Iskupljenje osobe koja je ili odustala od koncepta boga, ili shvata da ga je najrazumnije koristiti kao putokaz, kao informativnog glavnog junaka najvećeg književnog „bestselera“ u istoriji, tema je koja opterećuje i održava u stvaralačkom životu Pola Šredera već skoro pola veka.

Temu je pametno odabrao – ukoliko je uopšte imao priliku da bira – jer je neiscrpna.