Tragedije i tragične lakrdije

U početnim kadrovima predstavljen nam je uobičajen način na koji oni provode svoje vreme. Nakon prisustvovanja koncertu klasične muzike njih dvoje se voze gradskim prevozom usput, snimljeni kroz gužvu te samim tim nečujni, razmenjuju mišljenja o nastupu kome su prisustvovali a kasnije, verovatno, po opuštenijim pokretima tela, životu „en general“. Po dolasku u svoj stan otkrivaju da je tokom njihovog kratkotrajnog odsustvovanja provalnik-amater pokušao da obije ulazna vrata. Autor filma nas na taj način uvodi u temu agresivne spoljašnje sile koja u svakom momentu može da razbije idilu dvoje ljudi koji su ceo život proveli zajedno i koje je pomalo tužno zamisliti i kao mlade, u situacijama kada bi jedan od njih zbog posla bio prinuđen da provodi vreme u jednini na nekom stranom mestu. No, dok je obijanje stana neočekivano i neki od nas će tokom svog života biti pošteđeni za to prijatno iskustvo smrt je nešto što će nas sve sačekati, mlade i u punoj snazi ukoliko nemamo sreće, ili stare i nejake ukoliko sve ispadne kako bi trebalo (mada, u pitanju je „lose – lose“ situacija, jer mora da nije prijatno kada znate da je praznina tu, iza ugla, i da je broj knjiga koje ćete pročitati, filmova koje ćete odgledati – u slučaju Ane i Žorža – muzike koju ćete čuti, postao sasvim skroman). Nakon prve agresije u vidu pokušaja provale, sledeća u vidu Aninog moždanog udara uvodi nas u centralni deo filma. Zanimljivo je primetiti, na tragu prethodnih razmišljanja, da Žorž i Ana na pokušaj provale reaguju smireno, bez straha, i dok pominju anegdote svojih prijatelja i komšija vezane za slična iskustva, rešavaju da ne pozovu policiju i prijave slučaj, dok na prvu epizodu moždanog udara Žorž reaguje sa puno straha i kasnije besa prema Ani (jedno i drugo uvek su u vezi) koja se pravi da se nije dogodilo ništa značajno. Zapravo, koliko god da je neminovna, smrt nam se prikrade i kada imamo devedeset godina (kada je mojoj prababi neko čestitao 95. rođendan rečima „i da doživite stotu“ ona je nekako tužno odgovorila „E, kad bi dao bog…“). Centralna tačka filma je trenutak u kojem Žorž obećava Ani da neće dozvoliti da je ponovo odvedu u bolnicu što nam odmah govori kako ćemo se baviti razmišljanjem na temu eutanazije u kućnoj, amaterskoj verziji što deli publiku i vodi ka daljoj diskusiji nakon projekcije (ja sam pristalica; svako je vlasnik svog života, naročito kada on podrazumeva nepobedivu patnju).

Na temu jakog emotivnog utiska koji je film izazvao kod publike i kritike čini mi se da nije neobično ukoliko ostanete hladni i nepotreseni. Zapravo, moguće je da je i sam Haneke imao tu nameru. Zanimljivo bi bilo uporediti „Ljubav“ sa američkim filmom „Beginners“ (koji je recimo, mene ostavio potaknutijeg na razmišljanje, a pala je i pokoja suza). Dok su junaci „Ljubavi“ smirena, moglo bi se reći svojim životima zadovoljna ljudska bića, junaci filma „Beginners“ žrtve su (ili, ko zna, srećni dobitnici) celovekovne melanholije pa je samim tim i stepen identifikacije sa njima viši (opet, kako za koga). „Ljubav“ jednostavno ne sadrži zaključni momenat iz „Beginnersa“ (inače, oba filma su inspirisana konkretnim događajima iz života autora) kada Melani Loran na sasvim filmski način izgovori toliko bolnu, ali u isto vreme usrećujuću rečenicu (ukoliko ste gledali, znate o čemu pričam i u kojoj meri je to jak trenutak – zapravo, jedan od najjačih u poslednjih nekoliko godina) „He didn’t give up“. „Ljubav“ tako nešto nema. A takav je uglavnom i život.

* * *

Dok je „Ljubav“, ipak, uračunavši svu glumačku tačnost i filmsko znanje Hanekea, umereno razočarenje (s obzirom na to koliko je hvaljen, ali ljudi su takvi, većini će se svideti ono što misle da treba da im se svidi) „U dobru i u zlu“ (tačniji prevod bi bio „U svakom zlu ima neko dobro“, mada je verovatno valjalo probati neku „Magnum Force“ – „Klopka za inspektora Kalahana“ opciju) je prijatno iznenađenje, naročito ukoliko ste očekivali klasičnu Sandens drama-komediju (srpski, dramediju). „Silver Linings…“ nastao je po prvoj knjizi Metjua Kvika, punoj autobiografskih elemenata, verovatno na tragu mitskog „velikog američkog romana“ za kojim tragaju mladi američki pisci, u isto vreme bežeći od žanra. No, iako su psihološki poremećaji i životni gubici od kojih pate junaci filma sasvim realni i teški, sam film odiše određenom neverovatnošću (ne i nemogućnošću) i utiskom da ljudi i događaji koje gledamo jednostavno ne postoje. Kada se nakon petnaestak minuta setite da je autor filma Dejvid O. Rasel, shvatite da je „Silver Linings“ petnaest godina mlađa verzija ekstremno zabavnog „Flirting with Disaster“, sa grupom pomerenih likova koji, tokom radnje, stvaraju nekakav šašavi univerzum u kome jedino uspevaju da funkcionišu (zaista, teško je zamisliti bilo koga od njih kako izlazi na izbore). Na neki način, iako se bavi ličnim sudbinama i borbama sa sudbinom, moglo bi se reći da „Silver Linings…“ nije priča o građenju pojedinačne ličnosti glavnog junaka (Bredli Kuper), već grupe kojoj pripadaju promiskuitetna komšinica (Dženifer Lorens), otac sa kockarskim poremećajem (De Niro), junakov drug iz mentalne ustanove (Kris Taker, posle nekoliko godina odsustva), najbolji prijatelj iz perioda adolescencije, naizgled sređen porodični čovek koji je, zapravo, zahvaljujući pritisku izdržavanja srednjeklasnog statusa svoje porodice na par dana od penjanja na vodotoranj i odstreljivanja nedužnih prolaznika automatskom puškom naručenom preko interneta (toga naravno nema u filmu ni u naznakama, samo predviđam šta je moglo biti). Ne treba zaboraviti ni „Girl from the North Country“ u verziji sa Džonijem Kešom, umetnutu tačno gde je valjalo. I to je to, lakrdija koja treba da pouči, što reče V. Alen.