Triler bez obmane u društvu bez istine

Pedeset godina kasnije, profesionalno realizovana „Neka druga žena“ Mikija Stamenkovića, sa pričom koja bi mogla biti realistična, jednostavno deluje lažno, a Hičkokovim filmom „Frenzy“ inspirisane scene u kojima detektiv (Ljubiša Samardžić) sa svojom ženom, dedukcionim genijem, analizira slučaj, deluju potpuno izmeštene iz realnosti u nekakav besmisleni filmski svet (i to na sasvim loš način).

„Ustanička ulica“ nalazi se na samom kraju svog bioskopskog života što mi (uz činjenicu da srpska filmska kritika, za razliku od zapadne, ne služi kao preporuka ili alarm za zauzetog radnog čoveka da ne troši svoje dragoceno slobodno vreme na gluposti, već pre kao razbibriga i osnova za upoređivanje mišljenja) daje pravo da možda otkrijem i neku informaciju iz radnje više nego što bi trebalo. Naravno, taj oprez vredi jedino ukoliko sama priča ima potencijal da iznenadi na početku drugog i uzbudi na početku trećeg čina. Dakle, Dušan Ilić (Gordan Kičić) mladi je pomoćnik tužioca u Sudu za ratne zločine, nesiguran, nepotreban, najverovatnije preko veze zaposlen. Njegov šef (Rade Šerbedžija) konačno mu daje slučaj. No, i to nije otkrivanje jer je za iskusnog gledaoca očekivano, Dušan, smatran za nesposobnjakovića, i jeste izabran kako ne bi pronašao ništa i time ostavio osetljivu temu neotvorenom. Sad, zašto je slučaj uopšte dodeljen nekome? Ukoliko su sile o kojima ne znamo ništa žele da nešto ostane u magli, slučaj bi jednostavno ostao u fioci. Ukoliko je nešto drugo po sredi, što bi značilo da neko moćan insistira na otvaranju te teme (da se ostavimo nezavisnosti sudstva od vlasti za jedan realističan trenutak) cela stvar se ne bi mogla zataškati na tako jednostavan način. Uz to, kada Dušan, je li, zaista otkrije nešto, njegov šef nedovoljno motivisano odlučuje da isprati stvar do kraja. Opet, više bi smisla imalo da je to posledica straha od u filmu nepostojeće više sile. Osnovni proboj tokom Dušanovog istraživanja dogodi se na krajnje aljkav način. Naime, Dušana počinju da prate (zašto bi ga pratili ako je smatran za bezopasnu budalu). Ljudi koji ga prate, navodno profesionalci, dovoljno su nesposobni da ih on, amater, vrlo brzo primeti. Nakon toga, Dušan prati svog pratioca u svojim kolima (koja su pratiocu poznata) što otvara dalju radnju i sve zajedno podseća na momenat kada Ostin Pauers na pitanje „šta ćemo dalje?“ odgovori „obično sačekam da me otmu“. Na liniji najprisutnijeg ljudskog odnosa u filmu, između Dušana i potencijalnog svedoka pokajnika (Uliks Fehmiju) javljaju se novi problemi (van činjenice da je do istog došlo zahvaljujući pomenutom praćenju pratioca). Naime, i jedan i drugi imaju žene u drugom stanju, što dolazi iz želje autora da iznesu tezu o generaciji devedesetih koja je ubijala, i i dalje ubija svoju decu. No, da li baš moraju da budu u isto vreme na ginekološkom odeljenju u bolnici (Dušan ga naravno ne prepozna, što je još i zdravije za film)? Uz to, triler kakav su autori pokušali da ispričaju generalno ne trpi veliki stepen zalaženja u simboliku, naročito ako se ista agresivno meša sa elementima scenarija koji radnju guraju napred. Prilikom prvog susreta između Dušana i svedoka, Dušan ga, i dalje skrivajući svoj identitet, poziva u svoj stan, očigledno zaboravivši da u istom ima zid prekriven fotografijama vezanim za slučaj, što vodi ka ambiciozno zamišljenoj sceni koja ne postiže željeni emotivni udar jer se zasniva na besmislu.

Scenario „Ustaničke ulice“ je prepun nelogičnosti koje ometaju radnju i identifikaciju sa likovima, uz to ne posedujući u dovoljnoj meri motiv obmane koji bi gotovo uvek trebalo da se nalazi u trileru. Nakon svega, sam film je zbunjujuće gledljiv, što je naravno zasluga režije i glume, koja, osvežavajuće, više unapređuje nego što ometa. Na kraju, tema filma je, naravno, osetljiva i društveno potrebna, međutim, scenaristi su se odlučili za pokušaj klasičnog, dinamičnog trilera (koji, videli smo, jako teško uspeva u komunističkim, pa samim tim, i postkomunističkim društvima) i kada je već tako, verovatno je valjalo da malo više prouče englesku literarnu tradiciju (barem Lena Deitona ako ne Le Karea), no, problem je što se ista bazira na poznavanju onoga o čemu se piše. Činjenica je da filmski autori kao ni 99,9 procenata građanstva zapravo ne znaju kako bezbednosne radnje kod nas funkcionišu što često vodi ili ka preteranoj mistifikaciji („Balkanska pravila“) ili ka preteranom pojednostavljivanju („Ustanička ulica“). Plašim se da je realnost, kao i mnoga druga zla, tužno banalna, i samim tim nezanimljiva kao osnova za fikciju. Osim ako ste vrlo, vrlo vešti.