Trolovi u magli

Za početak, radnja je izmeštena iz Londona u Nju Orleans. I dok sama promena lokacije ne mora da bude pogubna, čini se da su se producenti polakomili popularnošću serije „True Blood“ i trenutne naviknutosti željene, prevashodno tinejdžerske publike na vezu teme onostranog i dekadentnog, vrelog juga Amerike. Izbor glavnog glumca takođe ne pomaže. Supermen Brendon Raut suviše je nabildovan, mladolik, na kraju krajeva, suviše je Amerikanac da bi jasno doneo gotički „weltschmerz“ stripskog Dilana Doga (a glavni lik na početku priče emituje energiju odustajanja što u kombinaciji sa izborom glumca donosi prilično neuverljiv efekat). Dilanov šizofreni asistent ubeđen da je Gručo Marks je takođe izuzet (što i nije toliki greh jer bi taj lik na filmu bio gotovo neodrživ), mada je dat znak (ili uvreda) fanovima da su autori barem čitali strip umetanjem postera filma braće Marks „Duck Soup“, ili ovlaš viđene fotografije jednog junaka sa jednostavnom nos-naočare maskom tokom nekakve zabave. Da zaokružim nasumično nabacivanje elemenata stripa od strane reditelja i scenarista filma, jedan usputni lik preziva se Sklavi, dok se najstariji vampir na svetu preziva Boreli (a ne Boneli, verovatno nisu dobili dozvolu). Zaključak je da film o Dilanu Dogu moramo gledati nezavisno od uzora, i onda ćemo pred sobom imati jedan nepretenciozan (i vrlo povremeno čak i simpatičan) noir-treš, priču o čuvaru granice i reda između svetova smrtnika i svakakvih fantastičnih bića. Najmaštovitiji, ili, jedini maštovit segment filma je lik Dilanovog asistenta i njegov put do prihvatanja sebe kao svežeg zombija. Njegove dijaloške scene su, naravno, ako nemate pre-intelektualna očekivanja, duhovito napisane i u nekim trenucima vode celo delo ka B-film (kada bi tako nešto još uvek postojalo) eskapizmu koji podseća malo (ili malo više) na „Dead Heat“ sa Tritom Vilijamsom sa kraja osamdesetih. Neko ko želi da iskusi atmosferu, ako ne i priču stripa Dilan Dog, trebalo bi da ponovo, ili, zavidim mu, prvi put pogleda, malo me je sramota ali moram tako da ga nazovem, italijansko remek-delo „Dellamorte Dellamore“ sa Rupertom Everetom (koji i jeste bio originalni vizuelni uzor za lik Dilana).

* * *

Kvalitet norveške kinematografije u poslednjih desetak godina takav je da film iz te zemlje koji se pojavi na programu nekog festivala zavređuje malo više pažnje. „Lovac na trolove“ je kombinacija, u vizuelnom smislu, da navedem najozloglašeniji primer, „Veštice iz Blera“, na suštinskom paranoične priče tipa one iz „Ljudi u crnom“, kompletirano uključivanjem lokalne mitologije. Film je snimljen u kvazi-dokumentarističkom maniru, i prati televizijsku ekipu koja, istražujući slučajeve nezakonitog lova na severu Norveške, počinje da prati potencijalnog lovokradicu za koga se ispostavlja (vrlo brzo, tako da ne odajem neku informaciju koja bi pokvarila gledanje) da je deo tajne vladine agencije za borbu protiv džinovskih trolova. Znam, zvuči potpuno apsurdno, ali u sklopu sa formom kamere-iz-ruke i solidno kompletiranim glavnim likom (svi mogući neophodni klišei – od umora i gubitka iluzije do neodustajanja od borbe, od mržnje prema svojoj lovini do griže savesti nad masakrima koje je počinio) čini, opet, kontrolisan film sa horor-komičnom atmosferom, bliži prvom nego drugom „Evil Dead“-u Seam Reimija. Ono što izdiže film je igranje sa sukobom paganizma i hrišćanstva. Naime, trolovi su posebno skloni da napadaju vernike pa tako tokom filma postoji nekoliko simpatičnih epizoda tipa one kada lovac mami spodobe krvlju hrišćanina, ili crne kamermanke koja kaže, „Ja sam muslimanka. Da li je to opasno?“, na šta joj on odgovori „Iskren da budem, nemam pojma. Videćemo“. Ipak, treba biti realan pa reći da za uspeh film mora da zahvali kako svojoj više nego umerenoj zanimljivosti tako i viralnom marketingu koji mu je, jedno pola godine pre premijere, prethodio.