U poteri za izgubljenim vremenom

Zapravo, dok god su roditelji jednog ljudskog bića živi (i, po mogućstvu, intelektualno sposobni što će reći da se motaju po kući i imaju stavove o stvarima) čovek je i dalje na jednom svom nivou nesposobni, zavisni nesrećnik čak i ako je i sam većgrađanin ili građanka u penziji. Majkl Kejn u jednoj televizijskoj emisiji daje savete grupi studenata glume u pogledu oslobađanja od inhibiranosti i suština se nalazi u rečima „iznenadite svoju majku… neka kaže, bože, nisam znala da ona može da bude takva, tako besna, tako…“. I onda, u jednom trenutku, majka odlazi, i sedamdesetogodišnje ljudsko biće oseti usamljenost kakvu nije nikada ranije. Nikada se više neće tako svađati, nikada više neće imati nekoga koga toliko vredi iznenaditi, konačno, sa sebične strane gledanja, u trenutku shvata da je sledeći na redu i da je karta za njegov put u veliko ništavilo, malo ranije u dalekom planu, sada, odjednom, rezervisana. Ozbiljne su to stvari i uvek je pretenciozno potući se sa njima u okviru stominutnog filma. No, stil Nanija Moretija sasvim je zgodan za tako nešto.

Glavna junakinja filma „Moja majka“ Margerita (Margerita Bui) je rediteljka koja, tokom poslednjih meseci majčinog života, snima film o prodaji fabrike i borbi radnika sa novim, američkim, vlasnikom (Džon Torturo). Podaci koje dobijamo o svemu čemu svedočimo su sasvim diskretni. I pored sve svoje raspričanosti likovi, zapravo, ne otkrivaju previše o sebi i svojim pogledima sa svet. Margeritin film u filmu je skup stereotipa dok, Margerita, po temi filma levičarka, ne ulazi u bilo kakve diskusije sa drugim likovima o pitanjima ustrojstva sveta. Za majku znamo da je bila gimnazijska profesorka, žena kulture sa stanom punim knjiga, no, ona se, tokom bolničkih razgovora, ne razmeće svojim znanjem i sve se svodi na trivijalne teme. Brat (Nani Moreti) radi nekakav neimenovani kancelarijski posao i možda je razveden i bez dece a možda je homoseksualac. Jednostavno, ne znamo i dobro je što je tako. Svi ti podaci koji bi u nekom drugom filmu veću prvoj trećini isplivali na površinu čime bi se odlutalo u predele sapunice ostaju neizrečeni. Scene u kojima Torturo, kao narcisoidna filmska zvezda, pravi pakao našoj junakinji zalaze u predele narodske komedije, površne i glasne. No, da toga nema, nejasno je čime bi se minuti snimanja filma u filmu ispunili. Jedan od ključeva za otvaranje „Moje majke“ su zahtevi koje Margerita postavlja svojim glumcima u kojima traži da vidi lik ali i glumca. Margerita pred kraj filma kaže da to govori glumcima celog života a ni njoj samoj nije baš jasno na šta misli. Ipak, gledaocu je jasno šta se time hoće i taj savet je srodan sa Moretijevim stilom odmaka od „patosa“ tokom eksploatisanja potencijalno srceparajućih tema. U filmu „Caos calmo“ (u kome je Moreti glumac i scenarista ali se može staviti u istu grupu sa onima u kojima je kompletni autor) postoji scena seksa toliko dugačka i brutalna da bi se moglo posumnjati da se tu dešava i nešto više od podražavanja. Glumački stil u „Mojoj majci“ blizu je te igre i gledalac je stalno pred pitanjem da li glumac ide do kraja ili se svesno zaustavlja na nivou izgovaranja teksta. I to je ceo trik. Filmovi Nanija Moretija „Soba mog sina“, „Moja majka“, da pridodamo i „Tihi haos“, bave se smrću članova porodice i u njima ne postoji nijedna scena koja može izazvati gledaočeve suze. Suze su skupa tekućina koju nije teško izazvati.

* * *

Kejt (Šarlot Rempling) i Džef (Tom Kortni) su penzionerski bračni par bez dece koji živi u idiličnom, maglovitom, karakteristično engleskom urbanom selu (što će reći, van grada ali sa svim pogodnostima civilizacije). Ona je bila gimnazijska profesorka dok je on proveo život radeći u lokalnoj fabrici, prošavši put od proizvodne trake do posla u upravi. Levičari su, naravno, što je ona, intelektualka, pokazala udavši se za radnika dok za njega znamo da je znao da nazove njene prijatelje „prokletim fašistima“ samo zato što bi rekli da Margaret Tačer i ne radi tako loš posao („nisam ni glasala za ženu“, kaže Kejtina prijateljica dok nam prepričava taj događaj). Zatim se njihovom spokojnom životu događa film. Nekoliko dana pre proslave 45-godišnjice venčanja, Džef saznaje da je leš njegove nemačke devojke pronađen očuvan u alpskom ledu, pedeset godina nakon što je potonula u provaliju pred njegovim očima. „45 godina“ govori o životu koji donosimo u brak ili dugačku vezu koja traje do starosti, onom koji često prećutkujemo, uglavnom iz straha od sebe i osobe kojoj smo se posvetili, ponekad svesni da je prilika za sreću davno propuštena i valja nam se pomiriti sa onim što smo kasnije osvojili, više razumom nego instinktom. Takve stvari ne valja iskopavati na površinu, metaforički ili, kao u „45 godina“, i metaforički i bukvalno. No, Kejt, analitički čitačknjiga sa viškom vremena ne može da odoli istraživanju i to je vodi pravo u pakao shvatanja da je provela život u laži, ili barem u nepotpunoj istini. „Ona je uprljala sve naše odluke. Gde jedemo, gde putujemo… Velike stvari, takođe. Posebno velike stvari.“ Gledalac, kome na početku nije objašnjeno zašto Kejt i Džef nemaju dece, odjednom shvata sav užas njihovog života, kratki spoj odluke u kojoj je, verovatno, Kejt izabrala život bez potomstva, ili je tako mislila, vođena nekakvim (inače, sasvim legitimnim i poštovanja vrednim) neofeminizmom, a zapravo bi ih imala samo da je Džef imao dovoljno ljubavi u sebi za to. Njegova ljubav je, zapravo, bila zaleđena pola veka. Čoveku bude jasno zašto likovi u filmovima Nanija Moretija ne pitaju i ne otkrivaju. I svejedno im je teško. Trčali ka njoj ili bežali od nje, ne možete pobediti istinu o sebi.