U potrazi za Rolom Tomasijem

Upoznao si ženu i centimetri te dele od najboljeg seksa koji si imao u životu ali… šest nedelja nakon što si je upoznao, biće ti namešten zločin i završićeš u gasnoj komori i, dok te vezuju kaiševima za stolicu, koji trenutak pre nego što ćeš udisati isparenja cijanida, bićeš zahvalan zbog tih nekoliko nedelja koje si imao sa njom i bićeš zahvalan za svoju smrt.“
DŽejms Elroj

Valjalo je na brzinu smisliti naziv za seriju kolumni, eseja ili šta bi već po žanru bili redovi koje upravo ispisujem i odabrano je, u nedostatku nečeg boljeg, to prepametno parafraziranje Godarovih, kasnije ću saznati i Hanekeovih, tehničko-filozofsko-etičkih razmišljanja na temu prirode filma i života. Međutim, poput filma koji uvek biva zamišljen na jedan način a završen na sasvim drugi (a zbog čega Vudi Alen svake godine iznova pokušava da postigne nedostižni ideal sravnavanja ideje i realizacije – ukoliko pedeset procenata scenarija vidite na platnu morate biti oduševljeni, govorili su nam u školi) i ovi tekstovi, godinu dana kasnije, bi pre valjalo da se zovu „Nekrolozi i kukanja“. No, sad je kasno za kukanje.

Ovaj put imamo obe stavke iz alternativnog naslova kroz slučaj Kurtisa Hensona, reditelja i scenariste, čoveka koji je bio, naoko, vakcinisan od bolesti autorskih pretenzija a, opet, opremljen vizuelno-literarnim talentom. Bilo je puno takvih pojava nekada, reditelja koji bi dobili nedovoljno dobar scenario pa ga sami doveli u red pre snimanja, ili napisali scenario po literarnom predlošku i prepustili ga na doradu drugom scenaristi dok sa direktorom fotografije crtaju storibord. Trajalo je to tako, žanrovski i maštovito u isto vreme, od ranih osamdesetih do kasnih devedesetih, donoseći pametne i zabavne filmove poput „Prozora spavaće sobe“ sa Stivom Gutenbergom i Izabel Iper (ljubavni par iz košmara u koji je, nekim čudom, ili, pre će biti, rediteljevim zdravim razumom, u datom kontekstu moguće poverovati) ili „Bad Influence“ (DŽejms Spejder i Rob Lou – opet imamo slučaj crpljenja maksimuma uverljivosti iz sticajem okolnosti dobijenog glumca, filmske zvezde datog trenutka). I onda, dolazi red na „Poverljivo iz L. A.“, film kojim je, možda, da obrnem redosled reči u često citiranoj pesmi, „ne jecajem već praskom“ završen bioskopski, istinski, period istorije filma. Henson je, tako kaže priča, dok je za pošteno zarađen novac sklapao igrane proizvode, saznao da se sprema film po romanu „L. A. Confidential“ DŽejmsa Elroja, čije knjige je čitao i voleo, i stao u red dok budući film ne prođe kroz ruke i bude odbačen od strane prve lige reditelja. Dok je čekao, upoznao je scenaristu Brajana Helgelanda, takođe tajnog vernika sekte Elroj sa kojim je, unapred, gotovo iz zadovoljstva, počeo da piše scenario. Iz zadovoljstva? Roman „L. A. Confidential“ sazdan je od četiri linije priče i puno pritoka te je valjalo izdvojiti tri lika i žrtvovati sve ostalo, zbog čega je, uz ekstremno štrihovanje (izbor, biće o tome reči malo kasnije) postalo neophodno zahvatiti dalji razvoj likova iz romana „White Jazz“, četvrtog i poslednjeg iz „L. A. Quartet“ ciklusa. Dok god je samoizabrano, mučenje zna da bude i zadovoljstvo.

Što nas dovodi do kukanja… Kakav je taj Elrojev Los Anđeles od kraja Drugog svetskog rata do kraja pedesetih? Podseća li nas na nešto taj grad u kojem je politika izgubila ideologiju, ukoliko opstajanje na funkcijama i mazanje očiju naroda frazama nije ideologija, u kojem je policija u isto vreme i kriminalno udruženje koje iz grada isteruje neskrivene, može se reći, poštene dilere droge na veliko? Pale li se neke lampice prepoznavanja kada gledamo društvo u kojem tabloidi, u saradnji sa institucijama sistema, narodu daju jeftinu zabavu, u isto vreme sakupljajući prljavštine koje uvek mogu biti izvučene iz arhive, čime se sami sistem drži u stanju straha i pat pozicije? Afere ministara sa koferima i ljudima koji nose nadimke po voću, gradonačelnici koji za nekoga tajno kupuju dvadeset i četiri stana u Bugarskoj, uvoznici kafe i ljubitelji „novinarki koje lako kleknu“ koji u sumnjivim privatizacijama kupuju radio stanice samo da bi ih uništili… Strah. U takvom jednom društvu neizbežne „sjebanosti“ obitava i Elrojev nesrećnik iz uvodnog citata, zahvalan za ono malo zadovoljstva koje je uspeo da iscedi, „zahvalan za svoju smrt“. Ipak, Elrojevi junaci koji godinama trpe deformisanje svojih moralnih centara igrajući igru – u filmu „Poverljivo iz L. A“ to su policajci Bad Vajt i DŽek Vinsens – imaju slabu tačku, dugme koje, u Vajtovom slučaju, njegovi nadređeni znaju i pritiskaju ga po potrebi dok na taj način, previše samouvereni, ne izazovu lančanu reakciju cepanja atoma. Ili, u slučaju Vinsensa, nešto čak i njemu nedovoljno poznato, izazvano gledanjem u mrtve oči neuspešnog glumca koji biva upotrebljen u okviru pomenute igre sakupljanja prljavštine o ljudima i ostavljen da trune u prljavoj motelskoj sobi. Pogrešni svet u kojem postoje njihovim delovanjem neće biti srušen ali njihovo učešće u njemu hoće. I to je pobeda, iako ostvarena kroz smrt ili nestajanje.

Vrednost umetničkog dela može se sagledati kroz nedostatke koji ne ruše celinu a nedostaci „Poverljivo iz L. A.“ nisu mali, pa opet, film ostaje veliki. Na planu ideje, kraj je krajnje problematičan. Edmund Eksli izjavljuje kako će koristiti sistem neko vreme i to je izgovoreno i u sceni postavljeno tako da publika poveruje da je tako nešto moguće. Neko vreme? Da li je moguće postati ministar u sadašnjoj vladi Srbije, neko vreme činiti dobre, korisne stvari i na kraju istupiti kao pobednik koji je „koristio sistem neko vreme“? Ne, u romanima, Eksli je doživotni deo sistema, dovoljno robotizovan da može poslužiti Vajtu da okonča svoju atomsku reakciju, Vajtu koji, tada, već ne razmišlja razumno i ide putem izvesnog samouništenja.

Nakon „Poverljivo iz L. A.“ došao je praskavi jecaj u vidu filma „Čudesni momci“. Vremensko jedinstvo i zbijenost, Dilan, Nil Jang, Leonard Koen koji muzički boje likove koji voze ajkule i renoe 5 po ulicama koledža koji svojim polaznicima obećava „liberalno obrazovanje“ i u sredini svega profesor Trip koji poslednjih sedam godina života piše knjigu, sledeću nakon prethodnog, uspešnog romana zahvaljujući kojem je i dobio posao podučavanja novih nežno-surovih umetničkih duša i koja u trenutku kada ga upoznamo ima dve i po hiljade stranica. „Ako ne znaš o čemu se u knjizi radi, zašto si nastavljao da je pišeš?“, pita ga neko a on odgovori „Nisam mogao da stanem“. Ili, još bolje, kako mu kaže studentkinja, „znaš kako nam uvek na predavanjima govoriš da pisci stalno prave izbor, a tvoja knjiga, iako je stvarno lepa… sa svim tim genealogijama konja i ispisivanjem zubarskih kartona likova… deluje mi, i možda grešim, da ti nisi u njoj napravio nijedan izbor“. Ne radi se tu, naravno, samo o umetnosti već o životu i zato, sećam se kada je 2005. godine jedan moj poznanik, neostvareni dramaturg, u periodu mononukleoze zbog koje je morao da napravi pauzu u sportskim aktivnostima, u periodu prestanka nekoliko započetih poslova i u generalnom stanju dokonosti gledao u Sava centru film „In Her Shoes“ i iz nekog razloga poželeo da otkuca par strana o njemu, baš o njemu, ko zna zašto, jer niti mu se svideo niti ga je iznervirao. Kada bi imao sposobnost da se zaustavi za jedan trenutak i iz pozicije sveznajućeg pripovedača pogleda svoj život pretpostavljam da bi shvatio da Kurtisu Hensonu, reditelju filma, poput onog Elrojevog osuđenika na smrt, duguje zahvalnost, ali, ne za smrt već za život.
A što se ostalih stvari tiče, Beograd na vodi treba razoriti.