U slavu Džeka Palansa

Zanemarimo za trenutak Leoneovu magiju i muziku Enia Morikonea koja krasi poznatije primere i sagledajmo prvih dvadesetak kadrova filma „Pogani Đango“ („Django il bastardo“, r. Serđo Garone) i imaćemo pred sobom pravu vizuelnu poeziju sačinjenu od hladnog, pustog grada, širokougaonog pogleda kroz točkove kočije, misterioznog stranca u crnom ogrtaču kojem ne vidimo lice, kadra iz ptičje perspektive kroz koji junakov šešir kao da klizi po podlozi, i, naravno, Boje (zahvaljujući digitalnim formatima prisutna je određena renesansa špageti vesterna u poslednjih desetak godina)… Reditelji B špageti vesterna dobro su znali da gledaoca moraju da uhvate na samom početku i ako u tome uspeju, koliko god će kasnije možda zaploviti osrednjošću, to će biti dovoljno da gledalac kasnije njihov film preporuči svojim prijateljima (istina, „Pogani Đango“ bitan je i kao valjda prvi pokušaj mešanja vesterna i fantastike – da li je glavni junak duh ili obični osvetnik? – i, kao takav, direktna inspiracija za „High Plains Drifter“ Klinta Istvuda, no, dobro…). Nastavljajući sa upitnikom, sledeći na redu su likovi koje možemo štiklirati hemijskom olovkom jer se oni nastavljaju na one oformljene u klasičnom, američkom vesternu s tim što je antijunak još kompleksniji, negativac ima naglašeniju crtu sadizma, dok je, zanimljivo, glavna promena načinjena na planu ženskih likova, gde smerna glavna junakinja uglavnom biva eliminisana i na njeno mesto je unapređena ranije epizodna devojka iz „saluna“, po bezobrazluku ravna muškarcima. Na kraju, tu je priča, štiklirana grafitnom olovkom. Na primer, najtanji element originalnog „Đanga“ Serđa Korbučija iz 1966. godine upravo je priča. Misteriozni usamljenik stupa u blatnjavi grad vukući mrtvački kovčeg, ulazi u sukob dve frakcije i, kada saznajemo da je njegov plan od početka bio da proda mitraljez jednoj a da ih zapravo na prevaru olakša za džak zlata počinjemo da zevamo do finala koje nas vraća početnoj osvežavajućoj bizarnosti. Opet, prisutni su i izuzeci pa je tako „Una pistola per Ringo“ Dućija Tesarija sa Đulijanom Đemom (potpisan kao Montgomeri Ford) mali scenaristički dragulj koji prosto vrišti za rimejkom.

Dolazimo do Kventina Tarantina i filmova koje potpisuje u XXI veku i koji, od „Kill Billa“ do „Đangove osvete“, kao da prate prirodu špageti vesterna svojom maštovitom atmosferom, zavodljivim likovima i pričom koja se gotovo potpuno raspada u svom finalu ostavljajući utisak potpunog promašaja, iako to, u suštini, nije slučaj. „Đangova osveta“, očekivano, počinje spektakularno. U Teksasu 1858. godine, nemački zubar, a zapravo lovac na ucenjene glave, dr. Šulc (Kristof Valc, koji, kada počne da priča, nemate želju da prestane) otima roba Đanga (Džejmi Foks) i obećava mu slobodu ukoliko mu ovaj pomogne u identifikovanju trojice odmetnika kojima je na tragu. Tokom akcije, Đango pokazuje talenat za Šulcovo zanimanje i postaje neka vrsta šegrta u razvoju događaja nalik onom iz filma „L'ultimo killer“ Đuzepea Varija iz 1967. u kome iskusni ubica, u tumačenju Dragomira Bojanića Gidre (potpisanog kao Entoni Gidra), detaljno podučava svog mladog štićenika (i, naravno, kasnijeg protivnika) umetnosti hladnokrvnog oduzimanja života (inače, Gidra je odličan u svom izletu u italijanski vestern). Tada na scenu stupa centralna priča filma koja se vrti oko Đangove žene koja se nalazi na nekoj od mnogobrojnih plantaža robovlasničkog Juga. Naši junaci je ubrzo lociraju (u rukama „normalnog“ reditelja „Đangova osveta“ ne bi trajala duže od osamdeset minuta) u vlasništvu, spolja, južnjačkog gospodina a zapravo sadističkog manijaka kojeg igra već standardno odlični Leonardo Dikaprio. Nakon duge, duge dijaloške scene koja još jednom pokazuje da je Tarantinov stil sastavljen od, sa jedne strane, bleksploatacije, samurajske seksploatacije, makaroni kombata i čega sve još ne i Erika Romera sa druge, ostaje nam da tokom završnih napornih pola sata sačekamo kraj filma čija je priča odavno okončana.

Stavljajući na stranu likove i priču od kojih smo dobili ono što smo već mogli da očekujemo (čini se da Tarantino više nije u stanju, verovatno zahvaljujući preteranoj autorskoj slobodi koju je osvojio, da načini priču podjednakog kvaliteta od prvog do završnog kadra) ideološki aspekt „Đangove osvete“ je nešto što privlači dodatnu pažnju. Špageti vesterni, često stvarani od strane levičara, zapravo anarhista, često su imali jaku političku prirodu, naročito u okrajku nazvanom „zapata vestern“ koji se bavio meksičkom revolucijom sa početka XX veka. Već je jasno da je Korbučijev „Il mercenario“ ostavio značajan utisak na mladog Tarantina, kao i špageti vesterni u načelu (recimo, glavna muzička tema „Petparačkih priča“ zapravo je ubrzana i prearanžirana verzija teme filma „The Rutless Four“ Đorđa Kapitanija) pa i u „Đangu“ imamo jednu prejaku posvetu (obračun u cirkuskoj areni zaista je nešto što je jako teško izbiti iz glave kada se jednom pogleda – do đavla, kada vam se Džek Palans nastani u mozgu provodiće tu i godišnji odmor). Nalik politički korektnoj konstrukciji iz filma „Inglorius Basterds“, sa jedinicom Jevreja osvetnika koji služe tek kao protiv teg za zaljubljivanje u Hansa Landu kojem smo izloženi, tako i crni lovac na ucenjene koji buši glave imbecilnim rasistima na američkom jugu služi da bi izjednačio scenu u kojoj Dikaprio teoretiše o šupljinama u crnačkom mozgu koje određuju elemente submisivne ličnosti. Uz to, Semjuel L. Džekson je ostvario gotovo fascinantnu ulogu Dikapriovog batlera, „Čiča Tome“ kakav je viđan poslednji put tokom tridesetih (dadilja iz „Prohujalo sa vihorom“). Prosto rečeno, da je bilo ko drugi od njega tražio takav dizajn lika i karakterizaciju najverovatnije bi dobio pesnicu u glavu. No, i Džekson, kao Tarantino, uživa u eksploataciji, nikako glorifikaciji, zla, od Mr. Blonda (usput, scena sečenja uveta dolazi nam iz originalnog „Đanga“), preko Hansa Lande, do Dikaprijevog Kelvina Kendija i njegovog „kućnog crnčuge“ što je više nego osvežavajuće pošto svaka normalna osoba verovatno ne može da podnese bezumnu političku korektnost. Barem tamo, preko velike vode.