U slavu laži

Krajem prošle godine družio sam se jednog popodneva sa saborcem sa klase dramaturgije ’98. Nakon što smo odradili svoju rutinu („da li vas prate?“, „biću u uglu parkinga“, „promenio sam mesto, tamo nije bilo sigurno“) i seli u post-hipsterski lokal u Cetinjskoj, kolega je rekao da se bavi saradnjom na scenariju serije po nekakvoj knjizi Milovana Vitezovića („bljak, fuj“, par sekundi je moj snobovski um za sebe komentarisao literarni predložak tog tipa – da dodam da se razgovor odvija mnogo pre nego što je dotični literarni velikan napisao tekst SNS himne za beogradske izbore) o Kralju Petru Prvom. Ali, ispostavilo se da se serija udaljava od romana i širi priču ka svim velikim događajima srpske istorije sa početka XX veka, nakon čega smo proveli sat vremena razgovarajući uglavnom o Apisu. LJubomir Bandović bi bio odličan, rekoh. Na koncu mi je natuknuto da je posao opsežan te da bi i moje scenarističke usluge mogle biti zatražene što, naravno, opet, u sebi, nisam uzeo za ozbiljno jer, kako bih rekao, ljudi često vole da puštaju dah preko glasnih žica bez suštinskog razloga. Pola godina kasnije, nakon ulizičkog performansa Lazara Ristovskog na Unhappy televiziji sa predsednikom i njegovim biološkim tvorcima, vesti o snimanju filma gde su konji plaćeniji i poštovaniji od pripadnika vojske (što je, možda, sasvim u redu), gradonačelnika što mesecima unapred kupuju komplete karata za premijeru od strane Vučića omogućenog epskog spektakla, da će film pratiti i serija… lampica se konačno upalila i shvatio sam o čemu smo tada, u stvari, pričali. I, osetio sam olakšanje što poziv za scenarističke radove, očekivano, nije stigao. Da ipak jeste, kao saradnik saradnika, možda ne bih uopšte znao na čemu zapravo radim. Da upotrebim hiperbolu (da li je, zaista?), bio bih poput nekog nemačkog ili poljskog železničkog službenika koji ranih četrdesetih godina prošlog veka otpravlja sumnjivo redovne kompozicije stočnih vagona ne znajući – i ne pitajući se – šta je tačno u njima. Ili bih, o užasa, znao o čemu se radi i sa punim predumišljajem bih se prodao za koju hiljadu eura. Kako god, kao lična istina mi ostaje instinktivno olakšanje zato što je bodljikava morska mina proplutala pored mog već raspadnutog broda. I bolje da završim uvod jer prostor za razmišljanje o samom filmu „Kralj Petar Prvi: U slavu Srbije“ nije beskonačan a i, ako nastavim, postoji šansa da ću se smrtno zaljubiti u samog sebe.

* * *

Film „Čarape Kralja Petra“ trebalo je da bude, čini se, jednostavna adaptacija istoimenog romana (nisam čitao ni roman ni prve verzije scenarija te mogu samo da verujem glasinama) u režiji Lazara Ristovskog. Međutim, u nekom trenutku filmska ambicija je porasla i vođa projekta – za koji je već dobio novac poreskih obveznika – režiju prepušta svom sinu što bi bilo kao kada bih ja rekao urednici kulturne rubrike, „Vidi, ne mogu da stignem od silnog posla pa će sledećih par tekstova da napiše moj mladi komšija, pametan, završio dva fakulteta. Gde je pisao? Nigde, ali umeće on to“. I urednica se, naravno, složi i objavi tekstove bez čitanja, na moju reč. Ipak, ispostavilo se, Lazarov sin jeste barem tehnički pismen reditelj koji je, usput, doveo novog scenaristu u pokušaju da delu donese dramsku strukturu igranog filma. Novi, i od tog trenutka prvopotpisani scenarista takođe je debitant, mada zanatski obučen i inteligentan momak (nije junak uvodne anegdote ali jeste, takođe, jedan od dobrovoljaca iz dramaturške klase ’98) koji je puno godina proveo kao direktor stvaralačkog sektora jedne od najvećih srpskih advertajzing agencija (a i samo jedan dan na takvom mestu dovoljan je da vaš moralni kompas počne da se ponaša poput onog običnog, orijentacionog, na severnom polu). Primećujem metafilmsku vezu između scenariste i glavnog junaka filma koji u nekom trenutku radnog procesa dobija novi naslov, „Kralj Petar Prvi: U slavu Srbije“. Naime, istorijski Petar I Karađorđević čovek je – hajde da mu damo za pravo, mada je sve to sasvim upitno – prihvatljivih svetonazora koji je pristao da zauzme presto prethodnog, masakriranog monarha, ponuđen mu od strane vinovnika gnusnog čina i ljudi koji će ostati istinska, mračna vlast u državi. Dakle, on moć nema, što će se, recimo, videti pet godina kasnije kada njegov stariji sin, ludilu sklon, svakako, ali i karakterno snažan, biva odstranjen i na mesto prestolonaslednika postavljen mlađi brat sa, činilo se, očevim marionetskim osobinama (što će se „crnorukcima“ na koncu osvetiti – ne valja biti previše siguran u svoju moć). U slučaju filma „Kralj Petar Prvi“ i njegovog scenariste imamo sličan pokušaj stvaranja iluzije normalnosti u okviru suštinski poremećenog poduhvata. Sam za sebe, pokušaj jeste donekle smislen. Radnja počinje 24. jula 1914. godine i podeljena je na dve linije koje se spajaju negde oko polovine. U prvoj imamo Petra I, ostarelog, nezainteresovanog, koji, malo po malo, sve više uzime učešće u odbrani zemlje od austrougarskog napada (što je istorijska besmislica – sve vreme je bio tek figura). Tu zatičemo i elemente „vučićizma“. Kralj je mudriji od svog okruženja, usamljen u zdravorazumskoj poruci da moramo biti vešti, oprezni, prihvatiti kapitulaciju u cilju izbegavanja narodne patnje. Naravno, i dok je tako pomirljiv jasno nam je da će kada rat, protiv kojeg je celim svojim empirijsko-osećajnim bićem bio, počne, ponovo on biti nosilac vrhovne mudrosti, spasitelj nacije. U drugoj liniji radnje, seljak, sada vojnik, Marinko odlazi u rat, zaboravivši vunene čarape koje mu je majka isplela, i kroz njega pratimo terensko iskustvo pojedinca. Sad, sve vezano za Marinka tzv. je reboot (kao kada Holivud svakih deset godina pravi nove Betmene i Spajdermene za one koji stare nisu gledali) filma „Marš na Drinu“, sa dodatom Kolubarskom bitkom i povlačenjem a oduzetom napetošću zbog raznovrsnih sukoba između likova i smrti za koju znamo da se, veselo, uz taktove poskočne muzike, ali neumitno bliži. Svi znamo „Drino, jebem ti“ scenu smrti majora Kursule ali poslednja osoba koju nam film pokazuje je kapetan Hadživuković Aleksandra Gavrića. Većina ljudstva mu je izginula a navodno je deo pobedničke strane. Pogne malo glavu i nastavi da jaše napred, jer, to je poziv koji je izabrao. Znamo koliko mu je teško ali takođe znamo da teskobu ne sme da pokaže da bi živi ljudi kojima i dalje komanduje nastavili da ga poštuju, iz mešavine straha i dužnosti. Zapravo, u tom trenutku, u tom suzbijanju emocije, film, savršeno, na samom kraju, dostiže emotivni vrhunac. No, dobro, u „Kralju petru prvom“ likovi, članovi artiljerijske jedinice i u isto vreme, obični, mali ljudi, jesu prihvatljivo napisani i igrani u okviru prirodnog „rat je pakao“ konteksta. I onda, Marinkova majka stiže srpsku vojsku pred prelazak Albanije i Petru I poverava zadatak predaje sinovljevih čarapa, za šta, naravno, prvo mora da ga pronađe. To se, navodno, zaista desilo što ne znači da se radi o nečemu instantno dramski relevantnom. Ipak, imamo ženu, neuku, koja tumara ratnim haosom praćena fiksnom „da mi dete ne nazebe“ idejom. Prepozna kralja sa slike ili joj, verovatnije, neko ukaže ko je taj starac na volovskim kolima. Predaje njemu čarape jer nekom mora a i kralj je, lepca mu, snaći će se valjda. Ima u svemu tome nečega bizarno ljudskog, što svodi lažnu istoriju i opasne mitove na ludilo malog čoveka, veće od svega toga zajedno. No, u filmu scena dobija patetičan ton koji sravnjuje njen potencijal, izjednačavajući je po ispraznosti sa svime drugim.

Prelazak Albanije mit je sa čijom istorijskom osnovom javnost nikada nije, i neće, biti potpuno upoznata a film prati zvaničnu verziju mita dodajući mu nove, iracionalne elemente. U dosadnoj istorijskoj istini, u beg se dala, uz vojsku, državna birokratija da bi, u izbeglištvu, nastavila da prima platu. Pripadnici opozicionih stranaka su, razumno, ostali u zemlji jer, niti su rat započeli (da ne ulazimo sada u to ko jeste) niti će im se životi preterano promeniti ako domaćeg gazdu zamene stranim. U filmu, kralj prelazi preko Prokletija, što je netačno, budući da je glavna kolona, štićena od strane Crnogoraca sa zapadne i Esad-paše sa istočne strane, praktično zaobišla Albaniju i na koliko je to bilo moguće pristojan način sišla do Skadra. Tek tada počela je istinska muka i gladovanje kao posledica celog, loše pripremljenog plana (protiv kojeg je i ustao Živojin Mišić, što film prikazuje nejasno i kilavo; kralj i vojvoda brzo se i lako pomire – Srbi smo, majku mu, lako se svađamo ali i svađe zaboravljamo). I, naravno, u narednih nekoliko nedelja na obali mora, umiraće pretežno siromašni, u šta svako ko poseti mauzolej na ostrvu Vido može da se uveri čitanjem životnih zanimanja ispod imena nastradalih. Za to vreme, na teritoriji današnje Makedonije počinje apsolutno zlo. Srpska vojska mobiliše lokalni muški živalj, uglavnom da ih ne bi nedugo potom mobilisali Bugari, oblači ih tako vojno nespremne u uniforme (inače, civili su još uvek mogli da slobodno pređu na teritoriju Grčke) i popreko, ovaj put zaista preko Albanije, šalje u pravcu Skadra. Ovde govorimo o desetinama hiljada likova iz grčke tragedije koji su, prolazeći kroz krajeve nepripremljene od strane Esad-paše (za današnju, zvaničnu albansku misao, naravno, jednog od najvećih nacionalnih izdajnika), nenaoružani i bespomoćni, iskasapljeni od strane albanskih plemenskih grupa koje su dobro upamtile pokolje u LJumi i ostala zverstva srpskih komita i crnogorskih „krilaša“ počinjena tokom Prvog balkanskog rata. Sada se vraćamo na film u kojem Petar I peške tumara albanskim gudurama, traga za Marinkom ne bi li mu predao majčine čarape, šalje Apisa da radi to isto (u tim trenucima film i prelazi iz jednog, poznatog nam mita u novi, potpuno blesav). Kada jedna takva grudva snega počne da se kotrlja teško ju je zaustaviti dok se, ogromna i opasna, ne rasprsne udarivši u nešto ili nekoga. U slučaju filma, paklena rotacija se završava tako što Petar I, sa krivim štapom u ruci, predvodi svoj napaćeni narod do mora, i priznajem da sam pomislio da će se isto razdvojiti i pustiti ih da prođu putem obećane zemlje.

* * *

Naravno, autori filma preventivno se brane izjavljujući da njihova namera nije bila ispisivanje istorijskog udžbenika već stvaranje dramskog dela. Pa, da li su u tome uspeli? Bitke u kojima učestvuju obični ljudi iz artiljerijske jedinice tek su niz događaja i upravo jesu svedene na oslikavanje istorijskog udžbenika (i to upravo udžbenika, pošto su isti poželjna dvodimenzionalna verzija kompleksne stvarnosti), neka vrsta popune filmskog vremena dok se ne dođe do onoga što je autorima zaista dramski bitno. A to bi bio glavni junak i njegov, recimo, unutrašnji zavet dat majci jednog svog podanika. I, šta se time postiže? Svaka je jedinka važna? Pred majčinom ljubavlju se i kralj mora povinovati? To su pre apstraktni motivi koji ne pomažu građenju dramske napetosti. Na koncu, celo delo vraćaju ka pismenom zadatku gde profesorka srpskog jezika i književnosti učeniku daje peticu jer je uredno ponovio mit o kralju koji je voleo svoj narod (valjda jer je voleo svako ljudsko biće kao pojedinačni koncept a narodi su skupovi pojedinaca – zaneo sam se, za ovakva meandriranja u školi sledi ocena manje) i narodu koji mu tu ljubav uzvraća. Ima onaj pogrešan citat koji se pripisuje Džonu Fordu: „Kada legenda postane činjenica, štampaj legendu“. Mit o Džonu Fordu, tako reći. Ali, istiniti Džon Ford je u filmu „Čovek koji je ubio Libertija Valansa“ tu rečenicu stavio u usta novinara kojem glavni junak ceo film priča činjenice. Dakle, Ford nam je pokazao istinu, ćoškastu i demistifikujuću, dok novinar, filmski lik, znajući šta je za običan narod najbolje, ili pre kako će prodati više primeraka svog glasila, bira da objavi bezbednu, kitnjasto pripovedanu laž. Ford, lisac što tvrdi da „poruke jedino šalje poštom“, taj postupak primenjivao je učestalo i opsesivno. U filmu „Fort Apač“ pukovnik Tursdej Henrija Fonde čovek je koji, proganjan svojim ideološkim i karakternim slabostima (kukavičluk nije jedna od njih), odvodi sebe i svoju jedinicu u smrt. Na kraju, podređeni, preživeli oficir, tokom filma u stalnom sukobu sa Tursdejem (eto i dramske radnje), novinarima svog komandanta koji ga je umalo ubio predstavlja kao palog heroja. Opet, gledalac je bio povlašćeni svedok istine. Reditelj „Kralja Petra Prvog“ tvrdi da je uz pomoć scenariste film usmerio u pravcu vesterna ali postavlja se pitanje na šta tačno misli kada to kaže. „Tragači“ su, recimo, dvosatno, temeljno, razbijanje mita gde glavni junak teškom mukom pobeđuje sopstvenu zadrtost. Nepažljivom gledaocu može se učiniti da se drama filma nalazi u pitanju „da li će Džon Vejn pronaći i spasiti svoju mladu rođaku iz ruku indijanaca?“. Zapravo, on sve vreme želi da je pronađe kako bi je, ukaljanu od strane indijanaca sa kojima je, oteta, odrasla, ubio u cilju spasenja duše. Na kraju, kada je uzme u ruke i kaže joj, „idemo kući“ on je, gotovo nesvesno, pobedio najtežeg protivnika, jednoumlje. I opet ostao sam, da traga za nečim većim od sebe, mada mi znamo da je već pronašao ono najlepše i najvažnije. U svim navedenim primerima radi se o agresivnom rušenju jednih mitova i stvaranju novih, sačinjenih od istine. Autorski dvojac (ili trojac, ako uključimo i Lazara Ristovskog) mitove ruši na banalan način, scenama u kojima je kralj prikazan kao običan čovek. No, posle svake takve scene, sledi druga, lažna, u kojoj je Petar I najmudrija osoba u prostoriji i donosilac odluka. A, kada se podvuče crta, drama i dalje ne postoji što celu nameru bežanja od literarnog predloška, kakav god da je, izvedenu na ovakav način, čini beskorisnom. Kao što smo videli u delu teksta koji se tiče činjenica vezanih za povlačenje kroz i oko Albanije, potencijal za dramu itekako postoji, crpljen direktno iz istine. Zatim bi, po Fordovom planu i programu, valjalo kroz likove i njihovu stvarnu muku doći do suštinskih pitanja naknadne manipulacije javnošću, njenih uzroka i posledica i sve to izvesti diskretno, tako da pomogne drami a ne bude samosvrhoviti niz autorovih idejnih stavova prikladnijih teorijskom radu. Znam… razmišljam o nemogućem, gotovo mitskom filmu.

* * *

Nego, ta serija bi tek trebalo da počne da se snima. Možda me ipak pozovu? Ništa, rećiću im, u tom slučaju, da sam u međuvremenu promenio mišljenje, prateći primer najmudrijeg među nama.