U svetu postoji zombi carstvo

Svetski rat Z

režija: Mark Forster, scenario: Dejmon Lindelof, Dru Godar, Metju Majkl Karnahan po romanu Maksa Bruksa, Blockbuster

Dok god priča koja počinje premisom „momak tokom večernjeg provoda upoznaje devojku koja bi mogla biti žena njegovog života“ ima prava da živi isti je slučaj i sa premisom „momak se budi i shvata da je preko noći svet postao igraonica živih mrtvaca“. Dakle, ne-mrtvi bi trebalo da budu samo okvir za priču o ljudima, velika opasnost koja budi ono najbolje i najgore u nama. Pa, sa kakvim ljudima imamo prilike da se družimo u filmu „Svetski rat Z“? Džeri (ili beše Geri?) Lejn (Bred Pit) je penzionisani operativac UN-a, pa, iako ne znamo tačno šta je tokom svoje dvadesetogodišnje karijere tačno radio, povremeno nam se saopštava njegovo učešće u rešavanju humanitarnih kriza izazvanih građanskim ratovima u zemljama trećeg sveta. Ipak, poput njegove žene Kerin (Mirej Enos, „The Killing“), Džeri je ne-lik, skup delanja bez karaktera koji bi delanje učinio višeslojnim. On je hrabar, snalažljiv, iskusan, njegova žena je puna ljubavi i razumevanja i tokom uvodnih kadrova u kojima je prikazan način na koji komuniciraju sa svojim ćerkama nema nikakvih naznaka da li njih dvoje, opremljeni tolikim životnim iskustvom, svoje dve mlade žene uče bilo čemu osim nekakvoj normalnosti oslobođenoj bilo kakve ideologije.

Misteriozni virus preko noći pretvara većinu ljudi u mahnite žive mrtvace i Džeri, nakon dvadesetak minuta akcije, sa svojom porodicom biva evakuisan od strane prijatelja Afrikanca, funkcionera UN-a, kao koristan za borbu koja čovečanstvu predstoji. Tako počinje put glavnog junaka oko zemaljske kugle (avionom, tj. u treptaju oka), od Južne Koreje, preko Izraela do Velsa, u potrazi za lekom. I to bi bilo to, radnja je naivno jednostavna, slična onoj iz, u odnosu na „Svetski rat Z“ superiornog, japanskog spektakla „Virus“ Kinđija Fukasakua, i zahvaljujući stalnoj promeni lokacije i upoznavanju novih likova barem nije dosadna. Kada smo likove eliminisali kao mogući izvor drame, uz zanemarivanje neizbežnih i za oko zabavnih masovnih scena kataklizme, ono što bi ostalo kao razlog zanimljivosti filma bio bi „gor“ – odsečeni udovi, otkinute glave i generalno za um terapeutsko kasapljenje koje bi, valjda, trebalo da bude obavezna spoljašnjost zombi filma. „Svetski rat Z“ je, međutim, realizovan u PG-13 formatu, bezbedan za dečje oči. Dovoljno je samo navesti primer scene u kojoj Bred Pit pokušava da izvuče sekiru iz glave zombija dok mu se sledeći neprijatelj ubrzano približava, prikazane tako što gledamo junaka kako cima nešto što se nalazi van kadra. To, jednostavno, tako ne može i kada imate dešavanje tog tipa morate prikazati barem srednji plan sekire zaglavljene u rascopanoj zombijevoj lobanji. No, može se razumeti razmišljanje filmskih studija. Kada uložite par stotina miliona dolara u pravljenje i, još važnije, marketing filma, prirodno želite da ga vidi što više ljudi. Problem je što danas masovna publika podrazumeva decu.

Prirodni format horora je, u svetu političke korektnosti i jurnjave za zaradom bez želje da ista barem donekle prati kvalitet, B produkcija, namenjen odabranijoj publici i sa manje straha za finansijski krah. Jer, šta je rezultat takvog taktiziranja? Film ne samo da nije ni strašan ni uznemirujuć, već pred kraj, kada publika instinktivno počne da shvata čemu prisustvuje, izaziva najveći horor koji jedan, po tematici, horor film može da doživi, neželjeni smeh. U dokumentarnom filmu Marka Getisa „A History of Horror“ jedan od producenata britanskog Hamer studija kaže da im je najveći strah pred prikazivanje „Drakule“ sa Kristoferom Lijem u američkim bioskopima bio neželjeni smeh, te su zato prve kadrove filma zakrvavili preko očekivane mere. Publika koja primeti da ono što bi trebalo da je strašno nije dovoljno intenzivno (ili, ponekad, da je previše intenzivno) počinje da se smeje na taj način demonstrirajući svoju hrabrost i pobedu nad filmom. Još malo antiholivudizma kad je već krenulo u tom pravcu… Iako je Mark Forster potpisan kao reditelj, jasno je da je veći deo filma zapravo režirao čovek imena Sajmon Krejn, Englez potpisan kao „second unit director/stunt coordinator“. Kada znamo i da pravo final cut-a poseduju producenti, postavlja se pitanje čime je Mark Forster doprineo filmu, osim što je, za dobar novac, ustupio svoje donekle uvaženo ime?

Nikola Đuričko, kao pilot beloruskog aviona, nakon kratke scene sa Bredom Pitom od publike u Sava Centru dobio je gromoglasan poluciničan, poluafirmativan aplauz.