Ubistvo sa bezumišljajem

„Sada znam da neki mrtvi sa nama ostaju zauvek. I važne stvari koje u životu radimo su za njih“, kaže na kraju filma „U noći 12. oktobra“ Nadia (Mouna Sualem), nova članica policijskog odeljenja za krvne delikte u Grenoblu, prisećajući se svojih prerano upokojenih roditelja.

Tri godine su prošle od kada je njen više mladoliki nego mladi šef Joan (Bastijan Bujon) sazvan u udaljeni gradić u podnožju Alpa, kako bi pokrenuo istragu ubistva dvadesetjednogodišnje Klare (Lula Koton-Frapije).

Uvodni natpis iz policijskog trilera eliminiše element banalne napetosti, najavljujući nam da ćemo posmatrati istragu jednog od dvadeset procenata ubistava čiji počinilac nikada ne bude otkriven.

Umesto cilja, bićemo izloženi tek putu, naseljenom ljudima i njihovim nesavršenostima.

Za početak, tu je Klara, žrtva, koja narečenog datuma u tri sata ujutru napušta dom prijateljice i peške se zapućuje ka kući, kroz poznati joj i nezastrašujući mrak provincijskog gradića u kojem je rođena i u kojem bi, verovatno, svakako umrla.

Usud će biti ubrzan susretom sa maskiranim, mladim muškarcem koji je čeka kako bi joj se obratio imenom, zatim polio zapaljivom tečnošću i kresnuo upaljač.

Razgovori sa osobama koje je Klara poznavala otvaraju mrežu kratkotrajnih veza sa nedostupnim, neprikladnim ili, često, „lošim momcima“.

No, istraživački proces još više nam otkriva različitost karaktera Joana i njegovog kolege pred penzijom Marsoa (Buli Laner).

Joan je precizni usamljenik koji, na Marsoovu zbunjenost, praktikuje biciklizam ne osvajanjem otvorenog druma, već mazohističkim noćnim kruženjem po velodromu.

Njegovi razgovori sa osumnjičenima su hladni, da bi povremeno, na sopstveni užas, Bastijenovo ponašanje pokazivalo naprsline na glatkoj površini.

Marso je, pak, „hrapav“ i neuravnotežen, i kada rušenje krene, odvija se sa praskom.

Recimo, tokom razgovora sa hip-hoperom koji je, nakon raskidanja labave veze sa Klarom, napisao i na „jutjub“ okačio pesmu čiji tekst pripoveda o polivanju benzinom i paljenju nedostojne emotivne partnerke.

Jasno je da kreten nije ubica, da bi zatim i tvdio da njegova priroda nije nasilna.

„Nisi nasilan?! Jel’ ti čuješ šta pevaš? Odakle ti stižu te misli? I šta se dešava kada pokrenu nekog manijaka? Palo ti je to na pamet?! Da ćeš da budeš saučesnik?“, viče na bezumnika Marso, bez svrhe.

Očigledno, ostavili smo u prošlosti nesrećnu Klaru i njen serijsko samodestruktivni izbor muškaraca, neminovno dotakli i prepoznali temu društvene osude žrtve koja je „nosila kratku suknju“, i uronili u živote istražitelja, sve do poslom preopterećene sudije Beltram (Anuk Grinberg) koja tri godine kasnije poziva Bastijena u cilju reanimacije slučaja.

Publika, naravno, i dalje zna da do odgovora, pa time i zakasnele, zaslužene kazne, neće doći.

Desilo se jedino da Bastijen shvata da je Klarino ubistvo njegov neobjašnjivo posebni nerešeni slučaj kakav, video je, do smrti opseda svakog kolegu.

Ona će – a bila je jedinica – nakon smrti roditelja ostati da živi u Bastijanu, i najemotivniji trenutak filma jeste citat sa početka teksta, za nas dodatno uznemirujuć zbog proleća 2023. godine koje smatramo da smo ostavili u prošlosti.

A nismo, niti ćemo ikada, čak ni, ne ako, nego kada, svi neposredni i posredni počinitelji zločina budu kažnjeni zatvorom ili doživotnom sramotom.

„U noći 12. oktobra“ (najbolji film, režija i scenario na ovogodišnjoj dodeli nagrada Cezar) pušten je sa zakašenjem i u letnje nedoba u srpske bioskope, čime se pridružuje na sličan način tretiranim dobitnicima nacionalnih filmskih nagrada velikih evropskih država.

Nije loše obratiti pažnju, koja je obično posvećena crvenim tepisima festivala, da su u poslednjih nekoliko godina glavni dobitnici španskih nagrada Goja bili, recimo, „El reino“ (zvanični srpski prevod, kada je tiho prikazan na Slobodnoj zoni, je bio „Pad kralja“) ili „Zveri“ („As bestas“), dok je u Francuskoj pre dve godine trijumfovala anarhistička fantazija naslova „Adieu les cons“ („Zbogom, moroni“; u srpskim bioskopima tokom „koronične“ zime 2020).

Ipak, „U noći 12. oktobra“ nije loše gledati u bioskopskoj sali samo u društvu Klare, Bastijana i Nadie koja će nas na taj način još bolje podsetiti na nematerijalnu svrhu delovanja.