Ubrzanje neumitnog kraja

Zbogom, moroni (Adieu les cons)

režija i scenario: Alber Dipontel

zemlja: Francuska, 2020.

Dva filma kojima ću se baviti imaju nekoliko početnih spojeva: francuski su; glavna junakinja na početku priče dobija obaveštenje da će uskoro umreti (u prvom su u pitanju minuti, u drugom nedelje); osnovna konstrukcija je trilerska, da bi ih priča odvela u drugim žanrovskim ili nežanrovskim pravcima.

U prvim kadrovima filma „Kiseonik“ Aleksandra Aže (ima već skoro dve decenije od filma „Haute tension“ – zvanični srpski prevod je „Krvava romansa“ – tokom kojih se redovno javlja sa američkim, i vrlo gledanim, zanatskim prosečnostima), trideset i nešto godina mlada žena (Melani Loran) se nepredviđeno budi u nekakvoj medicinskoj kapsuli, prepletenoj digitalnim uređajima koja neumitno podseća na mrtvački sanduk.

Kompjuter (glas Matjua Almarika), sa kojim vrlo brzo uspostavlja komunikaciju, joj ne govori mnogo – umesto imena daje joj redni broj; za otvaranje kapsule neophodna je šifra; razlog zašto je tu je nepoznat.

Ipak, junakinja saznaje da kapsula ima kriogeničku prirodu, da je buđenje usledilo nakon što je mehanizam za dopremu kiseonika doživeo havariju, te da joj je ostalo oko sat vremena disanja, pre nego što usledi bolna smrt posle par minuta gušenja.

Putem od kompjutera tražene DNK analize saznajemo da se glavna junakinja (koja, izgleda nije baš bilo ko) zove Elizabet Hansen.

Sad, kapsula nudi mogućnost pretraživanja interneta, što je klimavo, čak i uzevši u obzir sve preokrete koji se do kraja dese, ali da toga nema ne bismo imali film (legitimno je pitanje, „možda onda nije ni trebalo da ga bude?“).

Tim putem, Elizabet otkriva da je naučnica specijalizovana za kriogenizaciju.

Dakle, imamo kriogeničarku zatočenu u kriogeničkoj kapsuli, tj. triler.

Trio reditelj-scenarista-glumac, ukoliko su intelektualno sposobni a uz to imaju dovoljno vremena i produkcione podrške, obično nemaju poteškoća da od premise „lik u limitiranom prostoru, sa vremenom za rešavanje problema koje ističe“ načine dinamičnu celinu.

Na pamet pada nedavni danski film „Krivica“ u kojem policajac, ograničen na par kvadratnih metara „kol“ centra, rešava slučaj nasilja u porodici. Glumac je svakako izuzetan, skandinavski „noir“ radi punom parom, no, ono što film izdiže na stepen idejnosti je subverzivni aspekt priče.

Predvideo sam pre tri godine reditelju filma Gustafu Meleru holivudsku karijeru (i evo, trenutno snima nekakvu visokobudžetnu ekranizaciju stripa), na čemu ima da zahvali činjenici da američke producentske fokus grupe umeju da procene savršenstvo zanatskog izraza, dok im podtekstualnost uglavnom promiče.

Tako, rekao bih da nije shvaćeno da je „Krivica“ kukavičje jaje podmetnuto u gnezdo dozvoljenih misli. Meler se verovatno ne buni, niti će „talasati“ dok zasluženo zarađuje novac.

Iako ima detalja za razmišljanje (Liz kompjuteru: „Potrebna ti je dozvola da mi daš sedativ, a ne pitaš me kada pokušaš da izvršiš eutanaziju“), upravo je dublji sloj ono što nedostaje „Kiseoniku“.

Zvanični podaci o genezi filma vele da je francuska scenaristkinja pre puno godina prodala svoj debitantski rad producentskoj firmi srednje moći, da je posle toga scenario prilagođavan američkim glumicama, i čini se da bi to mučenje i dalje trajalo da se nije desilo „poštovanje mera“, blagonaklono prema finansijski lakšim, kamernim pričama.

Na koncu, dobili smo povratak na francuski jezik, zatim, putem Loran, bolji glumački nastup, ali, ipak, u Ažinom Netfliks filmu, kvalitetnom potrošaču vremena.

* * *

„Zbogom, moroni“ („Adieu les cons“ – bolji i tačniji prevod bi bio, kada bi Davor Sučić ustupio prava, „Zbogom, žohari“) je film koji je neprimetno igrao u srpskim bioskopima u decembru prošle godine.

Dovoljno me je zainteresovao, uzevši u obzir jadnu ponudu, ali nisam stigao da ga gledam tada, sprečen dvonedeljnom ograničenošću kretanja (o tome ko je šetao pse se ne bih javno izjašnjavao), što je ispao za tekst srećan razvoj događaja.

Naime, u martu je održana dodela francuskih filmskih nagrada „Cezar“ na kojoj je „Zbogom, moroni“ dobio nagrade za najbolji film, režiju, scenario, kameru…

Ne i za uloge, mada se meni svidela Virženi Efira, dobrim delom zaslužna što je emocija filma ostala na ispravnom koloseku (primetićete da je ovo treći film sa njom o kojem pišem poslednjih godina – što reče onaj mučenik u „Mediteraneu“, zaljubljen u Serđentea, „stvarno ne znam kako se to dogodilo“).

U međuvremenu, uz naklon struke, film – posvećen Teriju Džonsu, sa Terijem Gilijemom u štos ulozi glumca u Jutjub reklami za lovačke puške – je u francuskim bioskopima gledalo milion i po ljudi.

Šta im bi?

Glavni junaci su Suz, četrdesettrogodišnja frizerka i pedeset-i-nešto-godišnji Žan-Batist (igra ga reditelj Dipontel, poznat nam najviše iz filma „Otpozadi“, tj., elegantnije, „Irreversible“), IT bezbednosni stručnjak zaposlen u državnoj administraciji.

U prvoj sceni Suz saznaje da boluje od za par nedelja ili meseci smrtonosnog autoimunog poremećaja, i dok doktor polako nastavlja sa raspredanjem, podigavši pogled ka pacijentkinji ugleda praznu stolicu i, par metara dalje, vrata kroz koja je ona upravo izjurila.

Fatalizam je odmah pomešan sa kompleksnošću – pre izrečene presude doktor pita Suz kako joj se čine njene rendgenske slike pluća i ćelije pod miskroskopom, na šta ona odgovori „nekako je lepo“.

Uz to, Suz, pre prve replike, pljuje krv u maramicu.

Jasno nam je odmah da se ne radi o filmu u kojem će se u poslednjoj sceni pojaviti „bog iz mašine“ u vidu zamene rezultata ili greškom neprepoznate i nesmrtonosne tropske bolesti – Suz će umreti, otrovana višedecenijskim udisanjem laka za kosu.

Žan-Batist, pak, umesto unapređenja, dobija od šefa zadatak da za mesto kojem se nadao obuči mlađeg kolegu.

I on, kao Suz, u identično režiranim kadrovima, pred očima nadređenog ostavlja praznu stolicu i vrata kroz koja je upravo izašao.

Motiv je, „ne mogu da slušam dalje milozvučje kada već znam celi užas“, dok nas poslovi koje radimo ubijaju ili mrcvare do penzije, kada ćemo se osvrnuti i shvatiti da je sve od početka bila nepopravljiva uzaludnost.

Sledi fabula…

Suz je sa petnaest godina postala majka, sin je dat na usvajanje, i sada će joj u njegovom pronalaženju pomoći Žan-Batist, nakon što je umesto samoubistva u kancelariji upucao kolegu i postao begunac.

Crnom komedijom koja ili ne pokušava da bude smešna ili to čini na promišljeno trapav, beznadežan način, tiho bruji bes prema državi, policiji, uslovljenom ponašanju, dok je pesma uz koju je Suz igrala sa ocem njenog budućeg deteta „Mala vida“ Mano Negre.

Naravno, to sve – da ne bi bilo isprazna pobuna protiv svega očekivanog – ne može da izvede bilo ko.

Dipontel je osoba životnog anarhističnog usmerenja, dok je „Zbogom, moroni“ krik „bele“ Francuske protiv zlikovaca u sopstvenim redovima. I nije politički korektan, sa namerom.

U filmu nema crnaca ili Arapa, dok je slepac – lik sa kojim se publika možda i najviše identifikuje (slep nakon što je upucan greškom od strane policije) – korišćen kao izvor komedije za kakvu bi u Americi Dipontel bio društveno obrisan.

Što je sve jasna poruka moronima, gadovima, žoharima… Znamo ko ste, i još važnije, znamo kako da vas iznerviramo.