Učeni diletantizam

Da li je Karaks (inače, pseudonim) vizuelno, u krajnjem slučaju, multidisciplinarno talentovani filmski diletant ili autor koji svesno izbegava standardno pričanje priče, u isto vreme koristeći, ili se samo samozadovoljno zabavljajući, motivima koji čine žanr trilera ili naučne fantastike (zapravo, bilo kakve fantastike)? „Mauvais sang“ posedovao je momenat bande, no, predmet pljačke bio je lek za novu bolest (film je smešten u blisku budućnost, što je tek opravdanje za nekontrolisanu maštovitost) koja napada ljude koji vode ljubav bez emocija. Skoro je suvišno reći da priča nakon, hajde da se izrazim tehnički, prvog čina, prestaje da bude važna i film sa velikim slovom „f“ odnosi pobedu. Svaki kadar predstavljao je trijumf slike nad jednostavnim sadržajem koji bi nas bezbedno usmerio ka narednoj sceni. Da li su u pitanju bili krupni planovi dvadesetogodišnje i osvežavajuće bucmaste Žilijet Binoš, ili mahniti trk/ples glavnog junaka uz „medli“ sačinjen od pesama Serža Ređanija i Dejvida Bouvija, ili možda često u kontekstu celine besmislene replike Mišela Pikolija (koga je briga za smisao kada je dovoljno da taj matori intelektualni mangup samo otvori usta pa da se pomalo zaljubimo u njega)… Samo, šta ćemo sa tim što film traje cela dva sata? Verovatno su ti američki đavoli sa nekim razlogom pre sto godina rešili da primene pravila grčke tragedije na celovečernji igrani film, verovatno smatrajući da bi bilo uputno izbeći situaciju u kojoj četiri petine publike napušta bioskopsku salu nakon pola sata, rešeni da se u istu ne vrate dok su živi. No, dobro… „Holy Motors“, inače film broj jedan na godišnjoj listi časopisa „Cahiers du cinema“, prati jedan dan u životu g. Oskara (Oskar je Karaksovo svetovno ime), recimo, pošto je svaki aspekt filma otvoren za subjektivno tumačenje, službenika u nekakvoj firmi za igranje uloga (službenika filma, moglo bi se reći). Tako, g. Oskar počinje svoj put u džinovskoj limuzini – komandnom centru kao milioner-broker, nastavlja kao devedesetogodišnja ruska prosjakinja, zatim kao učesnik u nekakvom „green screen“ sajber seksu sa apsurdno savitljivom ženom, pa kao gnusna kreatura g. Merde (prvi put se pojavio u omnibusu „Tokio“ gde ga pred sudom brani advokat po imenu Voland pa je jasno u kom pravcu autor razmišlja) otima Evu Mendes, prerušava je prvo u bogorodicu pa u muslimansku ženu pod burkom i jede joj kosu, pa je brižan otac koji dolazi kolima po svoju ćerku nakon srednjoškolske žurke, pa je plaćeni ubica koji ubija samoga sebe, pa učestvuje u mjuzikl tački sa Kajli Minoug. Uz to, „Holy Motors“ obiluje posvetama od „Do poslednjeg daha“, preko „Les yeux sans visage“ do „Šerburskih kišobrana“. No, kako je zbog haotičnosti prilično naporno odgledati film u jednom mahu, možda bi najsvrsishodniji način konzumiranja bio po jedan segment pre odlaska na posao. Zapravo, pre bilo kog izlaska u sivu realnost.

* * *

U slučaju portugalskog filma „Tabu“ bilo bi zanimljivo primeniti imanentnu analizu koja bi bila i svojevrsna kazna za autora koji od svoje publike očekuje filmsku i literarnu teorijsku potkovanost. Pa, da ga mučimo malo (mogu ga zamisliti kako viče „ne, morate semiotički pristupiti!“)… Sredovečna gospođa Pilar počinje da posvećuje pažnju svojoj komšinici Aurori o kojoj se brine crna kućna pomoćnica plaćena od strane ćerke koja nema nameru da se pojavi. Što se fabule tiče, to bi bilo sve što valja ispratiti u prvoj polovini dvosatnog filma dok ostatak gledaočeve pažnje zauzimaju na primer, dugački kadar gospođe koja u krupnom planu pripoveda svoj san prepun simbola (dok se kamera, zajedno sa junakinjom sve vreme vrti u krug – kao svet, valjda) ili opet, dugački kadrovi banalnih svakodnevnih delatnosti Pilar i kućne pomoćnice. Nakon sat vremena gospođa Aurora se upokoji ostavivši detektivski trag u vidu štićenika staračkog doma Venture koji će nam predstaviti deo njenog života u portugalskoj koloniji nekih pedeset godina ranije. Drugi segment filma lišen je zvučnog dijaloga, praćen Venturinim „voice-overom“, te bi se moglo reći da funkcioniše gotovo kao nemi film (istina, sa svim ostalim zvukovima osim govora), ne slučajno kada znamo da je jedan od znakova koji reditelj šalje (eto, prevario me je i naveo na svoju teritoriju) sam naslov filma, posveta „Tabuu: Priči sa južnih mora“ F.V. Murnaua iz 1931. godine. Segment filma koji se odvija u, valjda, Angoli ima potencijal klasičnog holivudskog filma iz tridesetih godina prošlog veka (sa Bet Dejvis ili možda Džin Harlou) sa dokonim belim zemljoposednicima, zabranjenom ljubavi, ubistvom, no, autor beži od filmskog uzbuđenja koje ne bi bilo teško postići (pa je samim tim i postalo besmisleno) opredeljujući se za vizuelni esej o pripovedanju. Imajući u vidu naglašenu teoretičnost i „ennui“ koji izaziva (da ne budem trivijalan pa da kažem „nepatvorenu dosadu i želju da se prokleti eksperiment što pre okonča“) bilo bi veliko iznenađenje ukoliko bi „Tabu“ napustio Festival autorskog filma bez neke od nagrada.