Učenje kroz greške

Po teoriji Džordža Orvela, pre nego što počne da piše, pisac ne mora da bude ubeđen da je najbolji na svetu, ali mora da bude siguran da za priču sa kojom ulazi u borbu ne postoji niko ko je bolje mentalno i iskustveno opremljen. Iz nekog razloga, i ovde ulazimo u obično ne toliko bitnu i čak nepristojnu analizu pre privatnog života umetnika nego njegovog dela. Anđelina Džoli je već celu deceniju opsednuta nasilnim građanskim ratovima, humanitarnim krizama, nasiljem naoružane većine prema bespomoćnoj manjini (ponekad i obrnuto). Taj interes, u čiju iskrenost možemo da na ovom mestu ne sumnjamo, već da ga uzmemo kao datost, doveo ju je do izbora bosanskog građanskog rata za okruženje u koje je smestila priču svog prvog filma. Bosna se nameće, budimo objektivni, kao prirodan izbor, jer se ta konkretna zverstva nisu događala u nekoj prašumi zapadne Afrike, već na četrdeset minuta leta avionom do Rima, direktno pred očima sveta.

Nakon dekoncentrišuće nerealističnog početka rata Ajla je sa nekoliko desetina muslimanki transportovana u štab jedinice vojske Republike Srpske, zapravo neku vrstu odmorišta za gašenje seksualnih i sadističkih potreba ljudstva, gde je komandant, slučajno, upravo Danijel. Uniforme jedinice nalaze se u haosu nedefinisanosti (ili pre svedefinisanosti), sa desetinama anahronih bedževa i oznaka. Karakter jedinice takođe je konfuzan, pa ona deluje kao mešavina regularne vojske i arkanovskih paravojnih grupacija. Verovatno bi kvalitetnije rešenje bila podela na dve jedinice koje operišu u istoj regiji, jedne, da kažemo regularne i jedne kriminalno-debeovske, što bi bolje uspostavilo dinamiku i podvuklo krivicu Danijelovog impotentnog položaja nekoga ko posmatra i toleriše stvari koje normalnog čoveka (a Danijel je upravo to) mogu naterati na povraćanje. Na temu impotencije likova, apsolutno svi koji poseduju dozu višedimenzionalnosti, dakle, Ajla, Danijel, Danijelov otac pukovnik Nebojša (Rade Šerbedžija), Danijelovi saborci Darko i Aleksandar (Nikola Đuričko i Branko Đurić Đura u prilično velikim ulogama) toliko su pasivni da se film koji se na njima zasniva nalazi u ozbiljnom, gotovo nerešivom dramaturškom problemu. Jasno je da je Anđelina Džoli shvatila iz razgovora sa svojim balkanskim saradnicima i konsultantima da je stvar komplikovana i da svaka etnička grupacija ima nekakvu traumu iz prošlosti koja bezizlazno vodi njihove postupke u sadašnjosti, no, u pokušaju naknadnog davanja dubine svojoj inicijalno pamfletskoj priči, izgubila je klasičan film sa protagonistima i antagonistima. Kao najočigledniji primer onoga što se sa filmom dogodilo, dok Šerbedžija izgovara dobro nam poznate besmislice o petsto godina pod Turcima, inspirisane (kao i ceo lik) Mladićevim bulažnjenjima tokom ulaska u Srebrenicu, vi prema njemu osećate žaljenje, kao žrtvi istorije i mitova koje nije uspeo da savlada.

Tematika odličnih filmova iz osamdesetih kao što su „Godina opasnog življenja“, „Polja smrti“ ili „Salvador“ bila je uloga stranaca u lokalnim sukobima, od vlada i obaveštajnih službi do novinara individualaca. Priča ispričana od strane stranca o lokalnom sukobu iz ugla lokalnog stanovništva gotovo je obavezno osuđena na neuspeh. Da je bila potpunije upućena u događaje, Džoli bi zapravo sebi olakšala posao, pa ne bi priču o dvoje ukletih ljubavnika rastegla tokom tri godine i kompletnog trajanja sukoba, već bi je mogla smestiti u nekoliko meseci leta 1995. godine, čime bi, zgušnjavajući događaje dobila klasičniju dramsku radnju. No, sve to je pokušaj kontrole štete jednog bespotrebnog filmskog projekta, inače sasvim profesionalno i pismeno realizovanog. Namerno tokom teksta izbegavam da ulazim u paranoične analize „Zemlje krvi i meda“ (usput, patetičnog li naslova) kao promocije intervencionizma i preventivnih napada. Odsustvo zapadnjačkih likova (u užasnom „Welcome to Sarajevo“ to su bili novinari koji kukaju zbog neaktivnosti međunarodne zajednice) za sobom povlači i odsustvo otvaranja te teme. A tema jeste zanimljiva i čini se da je teško dati definitivno mišljenje. Ukoliko smo se dogovorili da u okviru svojih zemalja ili gradova plaćamo ljude da idu ulicom noseći oružje kako mi ne bismo morali da kačimo o rame mali bacač plamena svaki put kada se zaputimo u nabavku hleba i mlečnih proizvoda, možda je logično da i u svetu postoji nekakav gigantski čuvar reda. Lično sam pre pri stanovištu da nije i da etničke ili političke grupacije valja pustiti da se međusobno uništavaju ukoliko nisu na potrebnom civilizacijskom nivou i nakon toga ponosne pobednike ograditi bodljikavom žicom, ali, da, tema za razmišljanje je više nego zanimljiva. Naravno, van filma Anđeline Džoli koji ni nju ni nekoga ko nema pojma o balkanskim sukobima neće naučiti ništa osim da se ponekad, eto, shit happens.