Udobnost ropskog stanja svesti

S druge strane, čini mi se da je baš za umetnike uputno da se razmnože jer na taj način dobijaju priliku da bolje razumeju taj bitan aspekt – ne i najbitniji, koliko god da darvinistički ili religijski nacisti među nama tvrdili da je ostavljanje potomstva primarna funkcija ljudskog bića – postojanja, zapravo, mogućnost da uživo, dvadeset četiri časa dnevno posmatraju formiranje ličnosti, ili adaptaciju formirane ličnosti na okolinu (ukoliko uzmemo za datost da su ljudi celoga života onakvi kakvi se rode). Lepo je i upotrebno, dakle, ali vreme… koliko samo vremena tokom dana nepovratno odlazi na trivijalne stvari dok se život bliži kraju. Brendi Bur američka je glumica koja je u seriji „The Wire“ u trećoj i četvrtoj sezoni igrala Teri D'Agostino, gurua političke manipulacije u izbornom štabu Tomasa Karsetija. Odlična uloga u jednoj od najboljih televizijskih serija ikada. Skoro deceniju kasnije Brendi živi provincijskim životom, na par sati vožnje kolima od NJujorka, ne bavi se glumom, ima dvoje dece i nevenčanog muža sa kojim je suvlasnica dva ugostiteljska objekta (mada on radi a ona, mama, ostaje kod kuće). „Glumica“ je neobičan spoj dokumentarnog filma, umetničkog filma koji koristi realne ljude (koji, možda, zadržavaju umereni odmak i predstavljaju fiktivnu verziju sebe) i, moglo bi se reći, sofisticirane pilot epizode za reality televizijsku seriju. U život Brendi Bur uključujemo se u periodu kada odlučuje da oživi svoju glumačku karijeru. Kako se ona, tokom filma, rastaje od partnera (saznajemo da ga je varala ali ne i s kim), audicije i potraga za ulogama postaju ne toliko stvar izbora i ubijanja praznine koliko primoranosti da se živi od jedinog zanata koji naša junakinja poseduje. Možemo se zapitati koliko je život televizijske glumice sa jednom, iako odličnom, ulogom pre deset godina relevantan za bilo koga osim nje same. Neke teme, naravno, jesu univerzalne, poput „ageism“ trenutka Brendinog prvobitnog odustajanja od glume i odluke da postane domaćica, kada je za lik njenih godina, za koji je, ona tvrdi a možemo da joj verujemo, bila savršena (još u periodu svežeg „The Wire“ kredibiliteta) izabrana devojka pet godina mlađa. Ima tu puno ego-tripa, svakako, kao i u celoj „Glumici“ (jako puno minuta odlazi na Brendi koja govori o sebi u „ja sam bila…“, „ja sam sada…“ ključu). Ipak, rediteljev stil uzdiže film na neophodni viši nivo. Zimski meseci tokom kojih se film odvija, diskretno koreografisane montažne sekvence, gotovo video rad unutar filma sa crvenom haljinom i lomljenjem čaše, dovode do bergmanovskog suočavanja sa ništavilom.

* * *

Odavno nisam prisustvovao tolikoj količini smeha, navijanja, učestvovanja publike u bioskopskoj sali na jednom festivalu umetničkog filma (u stvari, toga odavno nema ni tokom prikazivanja žanrovskih, visokobudžetnih filmova). Tursko-francusko-katarsko-nemački-euroimages film „Mustang“ bavi se životima pet sestara (od 12 do 16 godina, recimo) tokom letnjeg raspusta u malom turskom gradu (rekao bih, na obali Crnog mora). Priča počinje poslednjeg dana škole (fabula malo ranije, pošto saznajemo da su devojkama/devojčicama roditelji umrli) kada se, kao posledica zezanja sa dečacima, našim junakinjama životi pretvaraju u zatvor. Ima u pomenutom zezanju i erotskih nagoveštaja, naravno, sa mokrim belim školskim košuljama u moru i jahanjem dečaka ali ne u toj meri kao što to vidi baba naših junakinja („Zadovoljavate se na vratovima momaka!“). Puritanci, je li, vide seks i tamo gde ga nema a ignorišu takve konotacije u, recimo, religijskim obredima. Ujak devojaka, brkati čovek na svom mestu, poštovan od strane zajednice, zaključava ih u kuću i počinje da radi na ugovaranju brakova. No, devojke (hajde, neka budu devojke) protestuju, beže, viđaju se tajno s kim žele što vodi do daljih zabrana i rešetaka. „Mustang“ valja posmatrati kao stvarnu priču ispričanu kroz prizmu prenaglašenosti. Dešavaju li se takve stvari u patrijarhalnim, provincijskim sredinama? Naravno da se dešavaju, ali ne baš na ovaj način, sabijeno u par meseci, kao što je i dob devojaka zgodno poređana da bi se analiziralo i pokazivalo kako se različite generacije nose sa ugnjetavanjem. Npr, najstarija pristaje na brak bez ljubavi, sledeća sama bira momka ali da bi nastavila da se viđa sa njim porodice moraju da se dogovore i ujedine, srednja se buni ali ostaje tu gde je i kako bi utekla od programiranog života bira samoubistvo, dok dve najmlađe devojke racionalno razmišljaju o fizičkom bekstvu, u njihovom slučaju u Istanbul. Agresivna, iako dobro promišljena, metaforičnost izbija iz svakog motiva, pa tako ujak toliko predano zatvara kuću (zapravo, društvo) rešetkama da se to vrlo lako može okrenuti protiv njega, tj. devojke mogu njegovu predanost da iskoriste kako bi se odbranile od njega samog. Jasno je, diktator koji primenjuje sredstva sile uvek mora da računa s tim da se ista može okrenuti protiv njega. Moglo bi zaličiti da „Mustang“ prikazuje egzotiku za građane Istanbula, Beograda, urbane provincije u kojoj Brendi Bur može da živi sa muškarcem i ima decu bez braka (i još kuka i buni se, bezobraznica). Svakako, rediteljka pokazuje izvesno sladostrašće u izazivanju „kakvi divljaci“ reakcije kod publike. Pa opet… na svakom venčanju na koje sam primoran da odem postoji trenutak kada mlada izabere da se odrekne svog prezimena i cela sala uroni u tiho (ili ne tako tiho, uz aplauze) oduševljenje. Oseti se u tom momentu talas gubljenja identiteta, ne zbog prezimena (jer, šta je prezime?), već zbog dubokog iskazivanja patrijarhalnosti društva u kojem živimo. Čini mi se da u ovom tekstu nema nijednog turcizma ali Turska, kao stanje svesti, da se ne uvrede pristojni Turci, nešto je čega se nećemo nikada osloboditi, zato što će većina ljudi uvek uživati u tome.