Ukratko – po zasluzi ili moranju

Stoga, evo kratkih utisaka, uz dodatak da mi je najviše prijao američki film „Superiorno“, praćen francuskim „Krvavim pomorandžama“ (o kojem bi se, kao i recimo, o filmu o Želimiru Žilniku, dalo i raspisati, ali poslednji festivalski tekst rezervisan je za „Tomu“).

Otvaranje pesnica (Razzhimaya kulaki; r. Kira Kovalenko; Rusija)

Ada živi u gradiću u Severnoj Osetiji, sa ocem, porodičnim despotom sa povremenim neurološkim grčom šake (razumete metaforu: kada uhvati nešto, ne pušta) i mlađim bratom za kojeg nisam bio siguran da li je slabouman ili je njegovo ponašanje, jednostavno, jedna od posledica odrastanja u gradiću u Severnoj Osetiji.

Glavna junakinja je, pak, nekoliko godina ranije iz talačke krize u školi (Beslan?) izašla sa telom prošaranim ožiljcima i nekakvom boljkom unutrašnjih organa zbog koje nosi pelene (otac joj ne dozvoljava da pokuša sa izlečenjem). Film je zanatski tačan na svaki način ali… čoveče. Inače, osvojio je nagradu „Un certain regard“ na ovogodišnjem kanskom festivalu.

Elegija lovora (r. Dušan Kasalica; Crna Gora)

Frano Lasić i Savina Geršak igraju bračni par intelektualaca koji provodi par zimskih nedelja u Igalu, na sanatorijumskom oporavku ni od čega konkretnog. Interakcija sa ostalim gostima/pacijentima mora nas podsetiti na „Čarobni breg“, pre nego što život odbojnog glavnog junaka, za njega iznenadno i neobjašnjivo bračno napuštenog, odlazi u pravcu durmitorskih korena, gde film postaje hororična bajka inspirisana „Šumom Striborovom“ (ako sam upotrebio pogrešan padež, to je zato što me je ta bajka nekako promašila kada je bilo vreme da me pogodi, a iz par razgovora sam zaključio da je bila bitna stavka detinjstva u Jugoslaviji). Crnogorski reditelji svakako su savladali umetnost formatiranja festivalskih filmova.

I, Frano Lasić je odličan, kao i uvek kada radi sa iole smislenim tekstom.

Baksuzni seks ili bezumni pornić (Babardeala cu bucluc sau porno balamuc; r. Radu Jude; Rumunija/Luksemburg/Češka/Hrvatska…)

Dobitnik berlinskog Zlatnog medveda počinje eksplicitnom i komičnom porno akcijom čije će postavljanje na internet doneti glavnoj junakinji, profesorki, problem sa roditeljima koji organizuju sastanak u cilju donošenja odluke da li nekom takvom – besramnom i oblapornom – valja dozvoliti dalji kontakt sa nežnom dečicom. Dobijamo sve na šta smo od Rumuna navikli: postdramski stil, smenjivanje fikcije i stvarnosti, glumu od brehtovskog „ferfremdunga“ do naturalističkog izazivanja identifikacije… i jednu od najšašavijih završnih sekvenci u poslednjih desetak godina.

Titan (Titane; r. Žulia Dikurno; Francuska/Belgija)

Nakon filma „Sirovo“ („Grave“), rediteljka je odabrala da napusti žanrovski kostur i svoje namere osloni na spoljašnje, pojavne osobine horora. „Titan“ je, tako, sajam ljubavi prema kronerbergovskim slikama i zvucima, dok prenosi priču o bezgraničnoj i razumu opirućoj ljubavi oca prema sinu. Zašto sam onda jedva čekao kraj kad film sadrži sve što mladi vole – samokasapljenje, psihopatsko ponašanje, iznenadne napade homoseksualnosti na mačo zajednice kao što su vatrogasci…?

Možda ti žanrovski kosturi i Frajtagove dramske piramide ipak nečemu služe, naročito kada film barata motivima bekstva, skrivanja i zamene identiteta. Kako god, „Titan“ jeste ponosni nosilac ovogodišnje Zlatne palme.

Murina (r. Antoneta Alamat Kusijanović; Hrvatska/SAD/Brazil/Slovenija)

Ako ste raspoloženi za devedeset minuta Leona Lučeva koji na dalmatinskom otoku gura „toksičnu muškost“ do tačke kada biste, a) uskočili u film i utukli idiota, ili (i to ako ste pripadnik muškog pola) b) iskrali se do toaleta i izvršili neku vrstu nasilja prema svom međunožju, onda je „Murina“ film za vas. Šalu na stranu, nota koju scenario udara ubrzo postaje zamorna, dok autorkine ruke lebde iznad ostalih oktava ne odlučujući se da se spuste ka dirkama.

Mala Solanž (Petite Solange; r. Aksel Roper; Francuska)

Potrebna je (ne)zdrava doza drskosti da biste iskamčili finansijska sredstva i zatim snimili film o uticaju razvoda na osećajnu mlađu adolescentkinju, pri tome ne ponudivši bilo kakav novi momenat koji vašem naporu daje jasan smisao postojanja. Ipak, puno starijih adolescenata, ili onih koji tek što su prestali da to budu, posećuje filmske festivale, a njima nije zgoreg da pogledaju i jednu precizno glumljenu francusku pričaonicu sa poukom.

/ŽŽŽ – Žurnal o Želimiru Žilniku (r. Janko Baljak; Srbija)

Kad smo već kod mladih, gledateljka je tokom kratkog razgovora nakon projekcije dokumentarnog filma o karijeri Želimira Žilnika rekla kako će to mnogima poslužiti kao polazna tačka za istraživanje političko-umetničke istorije Jugoslavije, pogotovo događaja vezanih za 1968. godinu. Devojka je prepoznala da film buja kontekstom, te možda i – što je moj uvid – da samog Žilnika nije lako razumeti, ali da se putem razmišljanja o njemu da razumeti kako smo dosegli tačku trenutnog društveno razvoja. Optimistično, i šta nam valja činiti da bismo je arhivirali.

Evolucija (Evolution; r. Kornel Mundruco; Mađarska/Nemačka)

Reditelj tvrdi da je „Evolucija“ rezultat Kovid čamotinje koju je iskusio u društvu svoje redovne scenaristkinje Kate Veber, te da se po formi nalazi na ivici kvalifikovanosti za učešće pre na festivalima eksperimentalnog nego regularnog filma. Meni se čini da je u pitanju njihov – i pored varljive fragmentarnosti – najcelovitiji rad, tečniji od „Belog boga“ i jasniji od „Jupiterovog meseca“.

Krvave pomorandže (Oranges sanguines; r. Žan-Kristof Muris; Francuska)

Mešavina bunjuelovskih vinjeta i narativnog filma, prikazuje nam, između ostalog, ministra ekonomije, pedesetogodišnjeg manekenčića, koji je uhvaćen sa tajnim „ofšor“ računima (mda, znam), samo da bi, usred zatrpavanja skandala pre nego što dođe do naslovnih strana, bio nasumično otet od strane serijskog ubice, sodomiziran i ostavljen vezan za ogradu skupštine. Naravno, tokom celog segmenta navijamo za serijskog ubicu (inače, upoznajemo ga dok kineskim štapićima u dnevnoj sobi hrani svog divljeg vepra).

Mete koje film gađa su stare i odavno solidno izbušene – besvest malograđanštine, licemerje vlastodržaca (scena u kojoj ministrov kabinet analizira koja starosno-ekonomska grupa bi bila najbolji izvor od strane predsednika vlade tražene uštede), punjenje medija đubretom… „Krvave pomorandže“, naseljene inteligentnim glumcima koji su se prepustili jedva sputanoj igri, dale su verovatno najzabavnijih festivalskih devedesetak minuta. Upozorenje: neke scene su nepojamno brutalne, i baš tokom tih scena je publika dobijala najveće napade smeha.

Istina, u mojoj blizini bilo je puno francuskih osoba…