Činjenica da „Stvor“ nije klasičan „rimejk“ već nešto što se na čistom srpskom jeziku naziva „prikvelom“ (prednastavkom?) dovoljna je da natera nekoga ko je proveo puno sati svog mladog života negde oko 1990. godine gledajući (ograničen postojanjem samo dva televizijska kanala) sa kasete remek-delo Džona Karpentera na desetine puta, da novom, istoimenom filmu nevoljno da šansu i sat i četrdeset pet minuta toliko dragocenog vremena.
Karpenter je u svom „Stvoru“, prenoseći priču koja se sastoji od često vrlo statičnih događaja, uspeo da izbegne zamke raspričanosti koja se mogla stvoriti u situaciji u kojoj grupa naučnika (istina, naš glavni junak je cinični i od sveta umorni asocijalni pilot helikoptera) u istraživačkoj bazi na Južnom polu pokušava da odgonetne vanzemaljsku misteriju. Kroz čistu, scenarističku akciju (zapravo, kada malo razmislim, ne mogu da se setim ni jedne replike koja bi svojom veštačkom literarnom lepotom učinila da je zapamtimo) predstavljena nam je priča koja otkriva krhkost čovekovog identiteta. Jer, ako vanzemaljac za jedan dan uspe da nas klonira i da to osobe oko nas mogu da otkriju samo prženjem uzoraka krvi užarenom žicom, onda, kakvi smo to ljudi? Iz tog ontološkog užasa dolazi spora, mračna, nihilistička atmosfera, dok fotografija, muzika ili mizanscen samo prate zadatu formulu. Eh, ali kako samo nezaboravno prate…
Dakle, godina je 1982. (osamdesete su prikazane sasvim diskretno, bez namere da se kreira nekakav festival nostalgije koji bi kod publike izazvao isprazno prepoznavanje) i pred nama su događaji iz norveške istraživačke stanice koji su prethodili onima iz Karpenterovog „Stvora“. Zapravo, slično načinu na koji je Karpenter uspostavio vezu sa kratkom pričom iz tridesetih godina XX veka, vraćajući se osnovnoj temi mimikrije, film Holanđanina Heiningena čini skok ka prvoj filmskoj verziji Hauarda Hoksa „Stvor sa druge planete“ iz 1951. i počinje od nulte tačke i inicijalnog pronalaska svemirske letelice i vanzemaljskog oblika života (Karpenter, opet, vrlo filmski, svoje junake uključuje u događaje koji su već odmakli i tim pre ih je teže zauzdati). Naša junakinja je mlada (a kada je toliko mlada verovatno je, rezonujemo mi, pomalo i genijalna) paleontološkinja Kejt Lojd (Meri Elizabet Vinsted), pozvana da pomogne norveškim naučnicima u analizi zaleđenog vanzemaljca. Lik je vrlo ekonomično kreiran i o njoj saznajemo samo one podatke koje ona iznosi tokom par dana grupi ljudi koje je upravo upoznala. Dakle, nema nikakvih besmislenih poveravanja o bivšem dečku ili mami koja je ne razume. Zapravo, može se reći da je ona više karakter nego lik (jer nema nikakvu istoriju) što sve zajedno uspostavlja finu vezu sa osnovnim aspektom priče vezanim sa krađu identiteta. Sama fabula je, naravno, poznata i tu nema velikih iznenađenja. Jer, iako nije reč o rimejku, sled događaja je sasvim sličan i sastoji se od inicijalnog uzbuđenja naučnog otkrića, preko shvatanja da se užasan kameleonski uljez uvukao u ljudske redove, psihološko-detektivske igre pa do klasične akcije u poslednjoj trećini. Ipak, film – i to je za mene bilo i najveće iznenađenje – nimalo nije monoton, može se reći da je sve zanimljiviji kako se bliži razrešenju, čak iako, ne mnogo drugačije od devedeset devet procenata žanrovskih filmova u poslednjih desetak godina, ovde i bukvalno već na početku znamo šta će biti na kraju.
Valja reći da je novi „Stvor“, kao i Karpenterov, izuzetno, na dobar način, odvratan film. Jednostavno, ima nečeg oslobađajuće uznemirujućeg u slikama nedovršenih ljudskih bića u utrobama diseciranih vanzemaljaca, sa tankom, svežom kožom prevučenom preko vidljivog skeleta i mišića, ili, npr., u glavama obrnuto nakalemljenim na mnogoude nakaze (film, mislim, sa pravom nosi oznaku da nije namenjen mlađima od osamnaest godina – kada su američki bioskopi u pitanju, naravno). Usput, svi specijalni efekti su zaista stvoreni ljudskom rukom, što je za svaku pohvalu (iz nekog razloga, više mogu da poverujem u najbesramnijeg dinosaurusa od stiropora i gume iz španskog užasa Š produkcije „Jor, lovac iz budućnosti“ nego u najdetaljnije i najprofesionalnije nacrtane kompjuterske dinosauruse iz „Parka iz doba jure“). Ljudsku glavu na telu zglavkara iz „Stvora“ moguće je opipati, i zato na nju i imamo, tzv. visceralnu reakciju. Istovremeno, određena anahronost je verovatno bila i jedan od razloga zašto film nije ostvario veći komercijalni uspeh, dok je mlak odziv filmske kritike malo teže objasniti. Istina, i Karpenterov film je inicijalno bio potpuno neshvaćen i odbačen, što ne znači da će se pametniji pripadnici nove generacije svog „Stvora“ sećati i za trideset godina. Opet, čega hoće?
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
