Umetnost kao bojišna tvrđava

Tako se zvao. Bio je vrlo iskusan. S njim sam uživao da se trkam jer je bio brz, bio je uporan. Za mene je on bio kompletni vozač. I, to je bila čista vožnja, čisto trkanje. Nije bilo politike. Ni novca“. Koliko je Sena iskren? Da li prihvata i koristi podelu uloga u kojoj je on emotivni autsajder, favorit potlačenih masa, dok je Alan Prost proračunati vojnik imperijalizma? Verovatno je uživao u tome, a opet, njegov način vožnje, života, način smrti (punom brzinom iz krivine u zid, dan nakon pogibije Rolanda Racenbergera na istoj stazi) kazuju nam da je bio ta emocija, što ne znači da je Prost bio ono drugo. Dakle, ljudi vole da pričaju, i daleko od toga da su reči bezvredne, ali, na koncu, ono šta radimo pokazuje kakvi smo (slično dramaturškom „show, don't tell“ pravilu).

Osobe ovog tipa, kada se nađu u polju umetnosti, koja nije egzaktna, u kojoj je uvek bilo politike i proračunatosti, nalaze se pred većim rizikom sagorevanja. Smatra se da je Ejmi Vajnhaus bila suviše iskrena i svoja za medijske igre. Da li je, zaista, njena iskrenost bila, je li, iskrena, ili je poverovala u sliku o sebi, izgrađenu zato što je britanskoj i svetskoj pop sceni u tom trenutku bio neophodan neko takav (prvi album zvao se „Frank“, navodno po Sinatri, ali…)? Priča o Ejmi Vajnhaus vrti se oko talenta i egzibicionizma u osobi u kojoj te dve osobine, tako pomešane, izazivaju kratki spoj. Šta, uopšte, tera jednog muzičara da se ne ograniči na nastupe u malim džez klubovima? Šta tera jednog osamnaestogodišnjaka da dva meseca svake noći udara po pisaćoj mašini (davno je to bilo) stvarajući nekakav dramski tekst? O kakvom dokazivanju se radi? Lečenju kompleksa („pokazaću ja vama“ sindrom)? Možda… nakon četiri godine dvojki i trojki na pismenim zadacima iz srpskog, slabog, kako je, možda pogrešno mislio, primećivanja od strane devojaka, možda je to bio motiv. Odnos Ejmi Vajnhaus (ili nepostojanje odnosa) sa ocem možda je bila ta tačka koja ju je terala da od sebe napravi nešto, kako bi se tatica smislio da joj ukaže pažnju. Ipak, tačka talenta jača je od svih nečasnih sporednih motiva. Primoranost da se u glavi odmumla melodija za par stihova napisanih hemijskom olovkom u svesci na linije, drndanje po tipkama pisaće mašine da bi neki izmišljeni ljudi izgovorili nešto blizu istine, ili veću istinu od onih koje čujemo od svakodnevnih, stvarnih osoba… Velika je to sila, i ako niste iskreni dok je primenjujete, teško da ćete stvoriti nešto vredno, što ne znači da vaš poluproizvod neće biti uspešan.

Tragičnija od Ejmi Vajnhaus zapravo je publika, masa. Poslednji njen nastup, ili pokušaj nastupa, na Kalemegdanu nije daleko od holokausta (Ejmi Vajnhaus je bila Jevrejka, inače), potpunog žrtvenog spaljivanja. Kako se samo lako i brzo poklici „Ejmi! Ejmi“ pretvaraju u „Ua!“, „Potpuno je odvaljena“, „Gledaj je!“, „Pevaj ili vrati pare!“… Kako je samo, naizgled uzbudljivo, oduševljenje mase u svom korenu pogrešno i uništavajuće. Ta publika koja traži zabavljanje, uslugu za svoj novac, i to ne toliko jer vole Ejmi Vajnhaus već da bi se na društvenim mrežama pohvalili da su bili na koncertu… Ona im je na Kalemegdanu uskratila selfi i podarila holokaust, dok su oni ostali u uverenju da za cenu karte kupuju celu osobu. I jesu, samo što im se nije dopalo ono što su dobili.

Primećujete da vrlo malo govorim o samom filmu a više o njegovom subjektu, onako kako je ja vidim (a izgleda da mi je bila bitna i draga, jer, „Back to Black“ je poslednji album nekog popularnog izvođača koji sam slušao više puta – nakon toga je muzička industrija uspešno završila svoj samouništavajući proces i oterala ljubitelje muzike da kopaju po Youtube-u u potrazi za nečim što bi im se svidelo). Ima to veze sa stilom, ili odsustvom stila, Asifa Kapadije. I „Sena“ i „Ejmi“ oslobođeni su naratora, tzv. „talking heads“, manipulatorske patetike. Zapravo, reditelj kao da se zaustavlja i ne želi da učestvuje u eksploatisanju nesreće. Bilo je na beogradskom koncertu još užasnih trenutaka, ali je Kapadija odlučio da ih izuzme, kao što je sveo na minimum snimke Ejminih javnih ispoljavanja pijanosti i raspadanja. Ono što ostaje je faktografija, ređanje događaja iz života, jedini ispravan način za predstavljanje života ekstremnih ljudi kao što su bili Airton Sena ili Ejmi Vajnhaus. A onda se desi minut koji vam cepa srce, kao onaj kada Jasin Bej (ranije znan kao Mos Def) kaže, „Mnogo volim džez i baš mi se svidelo ono što je radila. Mislio sam da je opasno, jedinstveno i iskreno. I to sam i najviše voleo u vezi sa Ejmi, to što se nije pretvarala, bila je prava. Upoznali smo se kada sam bio ovde i brzo smo se skapirali, brzo smo postali prijatelji. Bila je draga, prijatna dama. Malo sam se i zaljubio u nju, da budem iskren. Bila je ogoljena, brzo bi ispalila bezobraznu šalu, mogla je svakoga da isprati u piću, nije se plašila da smota džoint, imala ja taj širok osmeh, i bila je jedna velika duša, znate?“. Velika duša, u tome je i bio problem.

[youtube https://www.youtube.com/watch?v=_2yCIwmNuLE]