Umetnost laganja

P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

Na početku filma „Il sorpasso“ iz 1962. godine za koji je Etore Skola pisao scenario, Bruno (Vitorio Gasman) kao lud vozi svoju Lančiju pustim Rimom (leto je, vikend, i sve je zatvoreno) u potrazi za telefonom. Ugleda na prozoru jedne zgrade Roberta (Žan-Luj Trentinjan) i počne da mu viče broj koji bi trebalo okrenuti i poruku koju ovaj treba da prenese. Roberto, povučeni student, nesiguran oko svih detalja koje mora da zapamti, poziva, lakomisleno ali i zabrinuto, čoveka kojeg prvi put vidi u životu, u svoj stan kako bi sam obavio telefonski poziv. Slučajni a sudbonosni susret biće dramaturški element koji će Skola nadalje ovisnički koristiti. Svi ti susreti su vredni i, koliko god ne vodili nikuda ili vodili u razočarenje, prate dramsko pravilo da period tokom kojeg ulazimo u svet junaka mora biti najvažniji u njegovom životu. Antonio, Đani i Nikola iz filma „Toliko smo se voleli“, postaće, u partizanskoj jedinici, najbolji prijatelji i, ubrzo se nakon rata posvađavši i razišavši, do kraja života će se sretati, iznenađujuće, smešno i bolno. U jednom trenutku Đani (opet Gasman), advokat koji je prigrlio mračnu stranu oženivši se ćerkom industrijaliste-varvarina, skine na parkingu sako i raskopča košulju (i na taj način se spusti dve klase niže) dok pomera automobil koji mu je preprečio put. Nailazi Antonio (Nino Manfredi), nakon puno godina neviđanja, i upita, „radiš na parkingu?“ Đani, pun griže savesti zbog načina na koji je živeo, odgovori potvrdno, na šta Antonio besno uzvikne „Prokleti gadovi!“. Ima u toj situaciji toliko materijala. Klasni sistem, zaključivanje na osnovu prvog utiska, želja da se udovolji sebi i prijatelju… Đani dobija priliku da nakratko živi neki drugi život, život radnika, u isto vreme dajući zadovoljstvo Antoniju koji utvrđuje svoj stav da je svet surov i nepravedan ali da, eto, ima i ljudi koji su gore prošli od njega.

Susreti dobijaju fantazijski momenat u filmu „Noć u Varenu“. Tomas Pejn (Harvi Kajtel), Kazanova (Marčelo Mastrojani), Nikola-Edme Retif (Žan-Luj Baro), fiktivna dvorska dama Marije Antoanete grofica De la Bord (Hana Šigula), logično-slučajnim sledom događaja dele kočiju koja prati onu kralja i kraljice tokom njihovog neuspešnog bega iz Pariza 1791. godine koji je, umesto do njenog kraja, doveo do potpunog ostvarenja revolucije. Koliko samo laganja ima u tih dva i po sata igrokaza… Reditelj laže gledaoce, likovi, izmišljeni i stvarni u situacijama u kojima se nisu u realnosti nalazili, lažu jedni druge. Ipak, sve se postepeno demaskira. Vlasnik krčme u kojoj se kraljev beg raspada, kada ga predstave kao čoveka koji je uhapsio kralja, zbunjeno odgovori „samo sam mu ponudio da se malo odmori“. Na kraju svega Hana Šigula plačući stoji ispred kraljeve uniforme, prazne, predivne i nebitne. Sve je, zapravo, laž: božansko pravo na osnovu kojeg aristokratija ostvaruje prenos svog bogatstva i moći, revolucije koje proždiru same sebe.

Sasvim je u skladu sa Etoreom Skolom da njegov poslednji film, igrano-dokumentarni eksperiment „Kako je čudno zvati se Federiko“, nije na prvi pogled o njegovom već o Felinijevom životu. U filmu sastavljenom od igranih segmenata u stilu dokumentarističkog oslikavanja, postmodernističkih igrarija, metafizičkih sekvenci, u jednom intervjuu Alberto Sordi kaže o Feliniju da je veliki reditelj ali još veći lažov, dok se Đulijeta Masina nadovezuje ključnim, „za njega laganje nije bilo, zapravo, laganje… laganje je bilo mašta“. Da li je istina da je Felini voleo da se satima vozi noću, sam ili u društvu prijatelja, izigravajući besplatnog taksistu prostitutkama, klošarima, bićima noći, ukratko? I ako jeste, koliko su istinite priče koje su mu pričali (a zadnje sedište kola jeste neka vrsta ispovedaonice)? Koliko ima istine u Felinijevoj izjavi, „moji filmovi nastaju tako što potpišem ugovor, uplate mi prvi deo honorara, pa, pošto mi se ne vraća novac, moram da snimim film?“ Zavitlava li nas? I, da li, tako, zavitlava i samog sebe?

Život se često, ako imamo sreće, pošto većina ljudskih života prođe u ravnoj liniji, svodi na jedan trenutak ekstaze. Skola je zahvatao u svojim pričama velike događaje, francusku revoluciju, istoriju Italije kroz odnos trojice prijatelja ili istoriju filma kroz životni vek jednog bioskopa („Splendor“), no, njegovi likovi uvek su bili oni drugi, nepoznati, siročad istorije ili ljudi koji se nalaze u kočiji koja ide iza one koja vozi Luja XVI i Mariju Antoanetu. Nikada, međutim, slučajan susret i stvarnost iza spektakla nisu bili veći nego u filmu „Izuzetan dan“. Godina je 1938. i Hitler dolazi u posetu Musoliniju. Antonieta (Sofija Loren), sredovečna domaćica, služi doručak svom mužu i mnogobrojnom potomstvu, nakon čega se oni oblače u partijske uniforme i odlaze da gledaju paradu, ili da u njoj učestvuju, moglo bi se i tako posmatrati, pošto vojne parade nema bez hipnotisane mase. Antonieta ostaje sama u svom sivom stanu, u bloku zgrada racionalističke arhitekture. Domaćica, čiji se život sveo na služenje, i čije je jedino zadovoljstvo pravljenje albuma Il Dučeovih fotografija i pompeznih citata, upoznaće se sa komšijom Gabrijeleom (Mastrojani). Gabrijele je bivši radijski voditelj, za kojeg bi se moglo reći da je zbog svoje homoseksualnosti izgubio posao, no, mnogi je ultra desničar skriveni homoseksualac kojeg saborci, čak i ako za to znaju, ostavljaju na miru ukoliko služi boljitku nacije. Gabrijele je, pak, homoseksualac-liberalnih političkih shvatanja sa tom nesrećom da živi u totalitarnom društvu. Italijanski fašizam bio je onog tipa u kojem ste (barem do kraja Drugog svetskog rata i Republike Salo) mogli da se pretvarate da ne vidite neprijatne istine. Poput Felinijevih noćnih saputnika, Gabrijele prima Antonietu u svoj svet, svet tuge i užasa iza parada, otvaranja fabrika, pregovora za članstvo u Evropskoj uniji… Kada na kraju dana policija odvede Gabrijelea u kamp za prevaspitavanje na Sardiniji, a Antonietin muž deci ispriča da je „dan bio nezaboravan, proročanski“, mi znamo da se upravo to dogodilo. Mala sveća u moru mraka koja se ugasila ali neće biti zaboravljena. Antonieta će do kraja života biti i srećnija i tužnija osoba zbog izuzetnog dana koji joj se dogodio. I lagaće. Lagaće muža i decu da je gluplja nego što jeste. L'arte di mentire.

„Razumljivo je vaše nepoverenje prema ljudima pera, letopiscima, piskaralima… Mi smo rasa špijuna, ne učestvujemo u događajima niti sklapamo jake veze sa ljudima. Ipak, mi opisujemo, dovodimo u red i ponekad od svega napravimo zbrku.“

Nikola-Edme Retif, „Noć u Varenu“