Umetnost žanra

 Možda je trik u tome što nam je Alan Rene od samog početka dao do znanja da nas očekuje često mučni literarno-vizuelni eksperiment dok nas je Refn zavarao jednostavnim, akcionim uvodom kasnije nam izmakavši tepih ispod nogu. Njegov novi film „Drive“ je jednim delom egzistencijalistička stilska vežba inspirisana „Vozačem“ Voltera Hila (koji je opet, bio inspirisan Melvilovim „Samurajem“). Bezimeni (kao kod Hila) glavni junak je usamljeni kaskader, automehaničar i povremeni, kako se to na srpskom kaže, getaway driver. Slično ljudima koji kroz život prolaze ćuteći i od kojih se može očekivati nekontrolisana i neumerena bujica reči kada kod sagovornika osete energiju koja bi to mogla da istrpi, Vozač, kada jednom upozna ljudska bića do kojih mu je stalo, ide preko svih granica nasilja kako bi ih zaštitio. „Vozač“ je tipičan primer slučaja kada se autor uhvati u borbu sa čvrstom žanrovskom konstrukcijom (kao srodan film pada na pamet „Ghost Dog“ Džima Džarmuša, takođe posveta „Samuraju“). Verovatno neizbežno, film ne oskudeva u aljkavostima kako na planu fabule, tako i u detaljima. Početna akcija koja služi da nam predstavi spartansku profesionalnost glavnog junaka zapravo se završava tako što on pljačkaše koje bi trebalo da odveze do bezbednosti ostavlja u policijskoj zamci, što izgleda reditelj, koncentrisan na zaista magičan stil filma nije uspeo da primeti. Ako pogledamo priču, njena dramaturgija je iritirajuće jednostavna i svodi se na postepenu fizičku eliminaciju svih likova dok ne ostane ništa drugo osim kraja filma oslobođenog aktera. No, čini se da su sve te zamerke suvišne kada film izgleda kako izgleda i kada ima atmosferu (odavno nisu za jedan film odabrane pesme koje ga u toj meri definišu) koju gledalac danima ne može da eliminiše iz svesti. Zapravo, pre podsvesti, jer, „Vozač“ je jedan od retkih filmova koji vam, ukoliko ste tokom gledanja u pravom raspoloženju (ukoliko niste, može da se dogodi da vam bude vrlo, vrlo monoton) može obojiti jedan vremenski period u životu. Naravno, odlično bi bilo i da imate sedamnaest godina i da niste sličnu priču na bolji način ispričanu gledali već puno, možda i previše puta.

* * *

Nije lako napisati smislenu analizu Almodovarove „Kože u kojoj živim“ a u isto vreme ne otkriti previše i time značajno umanjiti gledaočevu angažovanost prilikom nagađanja šta se tu do đavola dešava i kasnije zadovoljstvo svojom pronicljivošću ili iznenađenje uzrokovano neočekivanim. Film je, atipično za reditelja, nastao na osnovu literarnog predloška, francuskog, recimo, krimi romana „Tarantula“ Tijerija Žonkea. Mada takvi momenti uglavnom predstavljaju ponajviše lenjost autora teksta, citiraću tzv. blurb (isečak iz pohvalne recenzije) nalepljen na korice engleskog izdanja knjige, koji je opisuje kao „bogohulnu saradnju Sada i Sartra, uz povremenu komičku intervenciju počasnog Francuza Džerija Luisa“, citat koji bi se bez mnogo problema mogao primeniti i na Almodovarovu ekranizaciju. Sve, kao u pravom krimiću, počinje misterijom. Prvih nekoliko desetina minuta reditelj nam postepeno otkriva elemente i likove u priči, genijalnog plastičnog hirurga Roberta Ledgarda (Antonio Banderas) koji u svojoj vili drži u nekoj vrsti eksperimentalnog zatočeništva mladu ženu imena Vera Kruz (Elena Anaja). Hirurg ima svakakve traume iz prošlosti koje će nam postepeno otkriti njegova kućepaziteljka Marilia (Marisa Paredes) i… verovatno bi tu trebalo da se zaustavim. No, ukoliko se doda da film puno toga duguje francuskom art-hororu iz 1960. „Oči bez lica“ i da unapređuje priču o ekstremnim i jezivim hirurškim zahvatima u svrhu daljeg autorovog istraživanja svake vrste identiteta jasno je šta se sve može očekivati. Naravno, prilična originalnost filma ima i svoju cenu pa se priča, u principu nemoguća pa zato smeštena u neposrednu budućnost, nalazi na ivici neželjenog podsmeha publike i čini se da ponajviše odluka da glavnu žensku ulogu ne tumači planirana Penelope Kruz, koja je pre filmska zvezda džoankrofordovskog tipa nego istinska glumica i čijim bi učešćem sve odletelo u potpuni namerni trash, već diskretna, profesionalna Elena Anaja spasava film. Na kraju, može se reći i da je „Koža u kojoj živim“, sa pričom koja kipi od homo-erotskih fantazija, Almodovarov, na jedan drugi način, najličniji (a daleko i najbolji) film još od „Lošeg obrazovanja“ od pre osam godina.