Umri muški, ženski, ljudski

Rano je jutro u američkoj provinciji.

Sedamnaestogodišnja Zoi (Izabel Mej) je u lovu sa ocem (Tomas Džejn), penzionisanim oficirom sa terenskim iskustvom iz Iraka i Avganistana koji joj upravo asistira tokom prvog odstrela jelena.

Nakon što Zoi zadrži dah, opali i pogodi, njih dvoje se približavaju još uvek živom ulovu.

„Nadao sam se da nećemo naići na ovakav razvoj događaja. Imaš nezavršeni posao koji te čeka. Iako je primamljivo pustiti prirodu da obavi svoje, životinja će umreti u ekstremnom bolu. Nije u redu pustiti je da…“.

Pre nego što će otac završiti rečenicu, Zoi kojoj očigledno nije bilo potrebno objašnjavati etički kontekst, utuče jelena velikim kamenom.

Sada smo u kući, gde tokom doručka saznajemo da Zoi ponekad razgovara sa majkom (Rada Mičel), ne toliko nedavno preminulom od raka (setimo se jelena i kamena), kao i da je prodala smartfon, što znači da više ne učestvuje u dominantnom delu adolescentske komunikacije.

Ipak, ima najboljeg druga, crnog cvikeraša koji uređuje školske novine – i, naravno, zaljubljen je u nju.

Dok se voze ka školi, ulaze u sukob sa nekoliko tupavih a fizički moćnih vršnjaka koji ih izguraju sa puta.

„Liče mi na vojnike iz starog Rima koji ne shvataju da će im carstvo za par dana propasti“, razmišlja Zoi.

Približava se matura, posle čega bi bilo očekivano da ona i njen drug upišu fakultete u većim gradovima a gimnazijski nasilnici započnu lagani pad u minorno postojanje.

No, pre toga, u školi će četvoro društvenih izgnanika drugih vrsta (vođa grupe, inteligentni i samoobrazovani Tristan koji sa majkom živi u prikolici; šizofreničar i njegova „got“ sestra (oboje u seksualnoj vezi sa Tristanom); jedan punački i ružni nesrećnik u potrazi za načinom lečenja frustracija) izvesti oružani napad, započet masovnim ubijanjem i nastavljen držanjem nekoliko desetina talaca.

Naslov filma potiče iz jednog od uputstava za postupanje kada se pred vama pojavi mali broj teroristički nastrojenih napadača.

Dakle, ako je moguće, bežite.

Ako nije, sakrivanje je sledeća opcija, da bi kao poslednji čin na red došla borba.

Moglo bi se reći da je niz primenjiv i u slučaju odnosa pojedinca prema tiranskom režimu – emigriranje; zatvaranje u svoja četiri zida; mirni ili krvavi ustanak – ali, da ne širimo temu.

„Run Hide Fight“ je autorski rad Kajla Renkina, poslednih godina uglavnom zauzetog uvek dovoljno gledanim zombi-komedijama.

Produkcijska kuća koja je finansirala film do sada je, pak, bila ograničena na opus S. Krega Zalera („Bone Tomahawk“, „Brawl in Cellblock 99“, „Dragged Across Concrete“), što podiže lestvicu očekivanja.

Zatim, nastaje „slučaj“.

Naime, distribuciju filma preuzeo je portal „The Daily Wire“, u okviru namere da se, kako kažu, suprotstave dominantnom filmskom promovisanju levičarskih ideja.

Valja reći da osnivač portala, izvesni Ben Šapiro, sebe shvata kao umerenog, institucionalnog konzervativca, kao i da je odmah nakon američkih predsedničkih izbora poručio Donaldu Trampu da se ostavi manijačenja i prihvati realnost.

Bez obzira, „Run Hide Fight“, premijerno prikazan na festivalu u Veneciji ali kasnije zvanično povezan sa desnicom, postaje „crna ovca“.

Šta je, zapravo, desničarsko u samom filmu?

Glavna junakinja je, videli smo, kompleksan lik.

Ona u prvoj sceni ubija jelena, da bi par sati kasnije imala učene rasprave sa crnim intelektualcem i gnušala se pred vladavinom glupih a snažnih.

Kada ludaci zauzmu školu, ona obavi bežanje i skrivanje, da bi, kada je već van zgrade, odlučila da se vrati i započne samostalnu akciju spasavanja.

Radi se, zaista, o spasavanju, pošto Zoi, iako sposobna da ubije toplokrvnu zver, tiho ide od učionice do učionice, kuca na vrata i govori profesorima da započnu opreznu evakuaciju.

Zanimljivo, jedina koja joj u tome pomaže je ne toliko bliska drugarica blage prirode i umetničkih sklonosti.

Podržavajući pravo na posedovanje oružja, film ukazuje da sistem odbrane nije dobro postavljen, pošto pravila nalažu profesorima da u slučaju napada zabarikadiraju vrata i čekaju dolazak policije.

Međutim, šta se dešava kada napadači za to znaju i u školu dopreme tonu eksploziva?

Film promoviše preduzimljivog pojedinca koji odbija da bude zavisan od pomoći institucija.

To je opasno, jer takva osoba nije neko ko će „poštovati mere“ i prihvatati „novu normalnost“, a i o masovnoj vakcinaciji bi imala šta da kaže.

Zanimljivo je i analizirati uticaj oca i majke.

Dok je ocu, vojničini, većim delom radnje oduzeta moć da uzme učešće (a kada u jednom trenutku bude delao, biće to svedeno i logično), Zoi puno minuta provodi u imaginarnim razgovorima sa smirenom i, reklo bi se, obrazovanom majkom u raznim fazama umiranja.

Istinski desno bi bilo da je, recimo, otac taj koji je mrtav te sada, kao neki onostrani rambo-guru, ćerki daje uputstva za istrebljivanje onih koji su se drznuli da ugroze poredak.

U tom slučaju ne bismo bili daleko ni od ideje da svaki gimnazijalac ima pravo da bude opremljen vatrenim oružjem.

Zoi, nasuprot u poslednjih desetak godina vladajućim politički korektnim fantazijama, nije svemoguća heroina koja prebija dvometraše.

Dok filmski kritičari, na taj način legitimno optužujući film za manjak originalnosti, Zoi porede sa Džonom Meklejnom iz serijala „Die Hard“, njeno opstajanje podseća i na ono glavne junakinje horor komedije „Ready or Not“, filma levog usmerenja koji je, stoga – mada neupitno, pošto je i odličan – za razliku od „Run Hide Fight“ dobio medijsku podršku.

Da bude jasno, ne želim da preteram u hvaljenju jednog dinamičnog, žanrovski uokvirenog filma koji jedva uspeva da preživi Trita Vilijemsa u raspisanoj a narativno obodnoj ulozi šefa policije.

Valja, sa druge strane, stati u odbranu kompetentne različitosti, onda kada ne promoviše zlo. A libertarijanizam, kojem je „Run Hide Fight“ najbliži na ideološkom spektru, to svakako ne čini.