Uspon i pad perverzne grofice

 Mislim da znam zašto i anegdota iz života Stenlija Kjubrika dolazi nam u pomoć. U dokumentarnom filmu „Kutije Stenlija Kjubrika“ jedan, reklo bi se, fin i normalan čovek zadužen za poslovno funkcionisanje filmskog studija opisuje svoj telefonski razgovor sa Kjubrikom. Kjubrik, naime, ne zna da je njegov sagovornik u tom trenutku na letnjem odmoru sa porodicom na Azurnoj obali. Kada sazna, prvo ga, ne razumevajući razloge iz kojih neko uopšte ide na odmor, pita, „Zašto si tamo“? Zatim ga zanimaju detalji, „šta se sada dešava?“, „šta ćete da radite na plaži?“, itd. Nesrećni čovek nam kaže, „i tako sedim ja u hotelskoj sobi i osećam se kao idiot dok Kjubriku opisujem kako ću sa decom da pravim kule od peska“. Mogu da pretpostavim šta je Kjubrik tražio. Tražio je prestup, neobičan detalj u moru banalnosti, jer, neobičan detalj je početak priče, i uzbudio se, kao nebrojeno puta do tada, u nadi da će ga baš u tom razgovoru pronaći.

Slučaj prvi: voditeljka jutarnjeg programa Studija B ispred sebe ima dnevne novine u segmentu emisije u kojem se, u društvu gosta, čitaju naslovi tekstova i na osnovu njih komentarišu vesti i događaji. Kada stigne do novina koje upravo čitate, vrlo pažljivo ih savija da kamera ne bi uhvatila glavni naslov (a koji je, svakako, bio na temu afera i nepočinstava vlasti) te čita nešto neutralno i bezopasno što se nalazi na dnu prve strane. Sledećih dvadesetak sekundi nevaljali naslov je gotovo panično pribijen uz sto. Kako se ta mašina vrti? Da li joj je urednica rekla kako da se ponaša ili je sama shvatila gde bi se mogao nalaziti rizik za njen posao i platu i poslušala prirodni nagon za samoodržanjem? Najvažnije, koliko je teško jedan takav mehanizam, sklopljen od ideološko-vlastodržačkog zla i životinjskih nagona, rastaviti i da li se sme sačuvati neki njegov deo, neki šraf ili kaiš koji je samo vršio svoju funkciju?

Slučaj drugi: Ostavljamo mučeni Studio B i prelazimo na događaj na različite načine prikazan na televizijama N1 i RTS. Predstavnici gradske vlasti dolaze u soliter na Voždovcu kako bi glumili vršenje inspekcije tri stana koja su dodeljena srećnim dobitnicima u nekakvoj nagradnoj igri sa slanjem fiskalnih računa. Prilog televizije N1 prikazuje deo sa ljudima u odelima koji razgledaju stanove ali se ne zadržava na tome i snima i pušta i protest stanara dok narečeni moćnici prolaze kroz hodnik ka liftu. Dogodio se, stanari tvrde, propust i soliteri su nelegalno priključeni na kanalizaciju čije cevi puštaju vodu koja se penje uz zidove solitera usmrđujući im živote. Ili, već, tako nekako… Radio televizija Srbije, pak, prikazuje samo pola minuta inspekcije stanova i ignoriše sve drugo. Ignoriše, zapravo, ono što od te posete čini vest. Praviću se naivan i pitaću: nije li osnovni činilac novinarskog nagona usmeravanje kamere ka nečemu zanimljivom, ka sukobu? Da li je kamerman uključio snimanje kada je video da prisustvuje pobuni malog čoveka protiv korumpiranog sistema ili je pognuo glavu i nastavio koračanje ka stanovima srećnih i uskoro smrdljivih dobitnika? Oba slučaja nam poklanjaju kjubrikovske prestupe. Prvi je osnova male priče, priče o ličnom poniženju, možda samospoznaji i iskupljenju, dok je drugi medijski triler sa zločinom, amoralom i borbom za pravdu. Takođe, prvi slučaj izaziva emotivnu reakciju dok je rezultat drugog zatupljenje i suzdržavanje besa jer se tiče dubljeg, naoko slabije vidljivog problema. Ili je možda obrnuto i lična tragedija iz prvog primera izaziva posmatračevu otupljenost dok drugi primer nagoni na bes i protest…

Imao sam, kao ljubitelj životinja koji licemerno drži da bi svaki čovek koji želi da bude mesožder morao da barem jednom u životu ubije nešto krzneno i toplokrvno, nagon da na Festu gledam dokumentarni film Ulriha Zajdla „Safari“. „Safari“ prikazuje pripadnike dvaju nemačkih ili austrijskih malograđanskih porodica koji se zabavljaju loveći divlje životinje u za to stvorenom (i od strane njihovih sunarodnika vođenom) afričkom rezervatu. Prva porodica je penzionerski par, naoko benigniji jer muža ne vidimo u istinskom lovu već je film prošaran kadrovima u kojima satima sedi u čeki ispijajući konzerve piva. Pripadnici druge porodice, pak, bračni par pedesetogodišnjaka i njihovo dvoje dvadesetogodišnjih potomaka imaju jasan nagon za ubijanjem koji ne potiče iz samoodržanja. Možda nisu licemeri kao svi mi koji jedemo meso i pravimo se da je izraslo iz zemlje ili ubrano sa drveta, možda svojim optičkim nišanima životinjama daju brzu i bezbolnu smrt nakon godina umereno slobodnog života u prirodi, možda su, u civilu, prijatne, načitane individue, mada Zajdl zločesto ne izostavlja povremene rasističke komentare („Rase nisu iste. Crnci, recimo, imaju veću mišićnu masu i mogu brže da trče od belaca… kada hoće“)… Možda. Sigurno je da im pričinjava zadovoljstvo da ubiju žirafu, posmatraju iz blizine nekoliko minuta dok joj se gasi život i zatim se slikaju sa njenim lešom. Sve zajedno, neću reći kod svakog gledaoca ali svakako kod mene, izaziva osećaj zatupljenosti emocija kakav se javlja tokom gledanja dokumentarnih filmova o Šoi. Da li nas Zajdl, prikazujući ushićenost svojih aktera neposredno nakon odstrela, tokom slikanja i poziranja, nagoni da razmišljamo kako kliničko utamanjivanje nižih bića u lancu ishrane ne može biti lišeno zadovoljstva ukoliko viša poseduju svest te da nijedan čovek koji na taj način ostvaruje biološki poredak ne može biti oslobođen moralne odgovornosti? Što nas vraća na dva slučaja sa početka teksta, sukobe instinkta i intelekta i male novinarske nagone za opstankom u civilizacijskoj džungli…

Hesus Franko nam stiže kao spas sa „Perverznom groficom“ iz 1974. godine, eksploatacijskom obradom kratke priče „The Most Dangerous Game“ Ričarda Konela i njene prve ekranizacije sa Leslijem Benksom kao grofom Zarofom koji svoju žeđ za lovom gasi šireći polje delovanja na ljudsku divljač. U Frankovoj verziji imamo, uz grofa, i groficu Zarof, bračni par hedonista koji mame lakoverne hipi devojke, love ih, ubijaju i jedu. Rušenje sistema dolazi iznutra: momak sa susednog ostrva, dobavljač lovine, vođen krizom morala dolazi na ostrvo i izaziva pokolj na čijem kraju grof ostaje jedini preživeli. Gledajući leš svoje žene koja je u sekundi od lovca postala lovina on izgovara, „Toliko dugo sam čekao ovaj trenutak, ljubavi moja. Ti ćeš biti najukusniji obrok koji ću ikada pojesti“. Frankov psihodelični erotski treš poručuje novinarima da bi ih zamračivanje svesti i prepuštanje životinjskom nagonu lako moglo odvesti samo do statusa najukusnije divljači. Jer, ipak pripadaju ljudskom rodu koji, za razliku od životinjskog, poznaje koncept izdaje.