Užas na svakom koraku… u Amsterdamu

Ovonedeljni izbor filma, dostupnog na striming servisima i bioskopski prikazanog na nedavnom festivalu Beldocs, svakako je prikladan za beogradski trenutak, dok je načinjen iz pre svega kvalitativnih pobuda.

Ili možda nije, već me unutrašnja muka obuzima i čini da subjektivnost nadjača odmaknuto, hladno rasuđivanje?

Smatram, naime, da je dokumentarni „Okupirani grad“ ukupno najbolji film koji sam pogledao ove godine, u stopu praćen „Zonom interesa“ i „Građanskim ratom“.

Da li je do njih, ili do mene?

Ko bi ga znao, ali ima ona replika iz filma „Najduži dan“ – možda bih sledeće nedelje prigodnim tekstom mogao da obeležim osamdesetogodišnjicu Dana D – kada nesrećni padobranac koji je proveo noć viseći sa crkvenog tornja ujutru prokomentariše stanje i ponašanje komandanta jedinice, u standardno napornom i magnetskom tumačenju Džona Vejna: „Matori se bogami promenio od juče. Ili smo se to mi promenili… od juče“.

Negde između se uvek nalazi istina, prestajući to da bude onog trenutka kada je lociramo.

Stiv Makvin, Britanac obrazovan za bavljenje likovno-konceptualnom umetnošću, postepeno je bivao sve privučeniji komercijalnom, celovečernjem filmu, da bi kao reditelj debitovao skoro u četrdesetoj godini.

Bio je to film „Glad“ („Hunger“, 2008), okvirno o štrajku glađu do smrti Bobija Sendsa, pripadnika IRA-e, u britanskom kazamatu, a suštinski o svevremenoj kartezijanskoj dilemi.

Makvin, tada već dovoljno star da zna šta i zašto radi – trebalo bi doneti pravilo da se režija i dramaturgija na FDU-u upisuju nakon nekog drugog završenog fakulteta – utvrdio je dvokanalni princip svog rada koji će ga dovesti i do oskarovskog trijumfa nekoliko godina kasnije, filmom „Dvanaest godina u ropstvu“.

Da, radilo se o priči o užasu robovlasničkog američkog juga, zbog čega je i nagrađena Oskarima, dok se Makvin na drugom, umetnički važnijem nivou bavio gotovo filozofskom raspravom na temu ideje slobodnog čoveka.

No, iako je tako, valja reći da Makvin na prvoj, svačijem oku dostupnoj ravni nikada nije bio suptilan autor, te da je donekle sklon eksploataciji smrti, seksa („Sramota“/“Shame“, 2011), sadizma i mazohizma.

Hrabrost da se gurne prst u oko, ili pre izbor da se drugačije ne pristupa semiotici filma, prati ga i u „Okupiranom gradu“.

Makvin uglavnom živi u Amsterdamu, budući da je u braku sa holandskom istoričarkom/producentkinjom/književnicom Bjankom Stigter.

Dvogodišnji pandemijski period konstruktivno su proveli spajajući svoja interesovanja i poetike, za kostur filmskog dela uzevši njenu knjigu „Atlas okupiranog grada, Amsterdam 1940-1945“ – engleski prevod ne postoji, pa iz slepog neznanja mogu da naslutim da knjiga sliči na prvi pogled faktografsko-žurnalističkim delima beloruske disidentkinje Svetlane Aleksijevič koja zapravo prkose žanrovskoj definiciji.

Prvi kadar filma je ni po čemu zanimljivi hodnik kuće, sa istom takvom baštom koja se nazire kroz otvorena ulazna vrata.

Precizni i granično robotski glas naratorke nam čita adresu, nakon čega saznajemo istorijat kuće tokom Drugog svetskog rata, te da su se Jevreji krili u podrumu sa tajnim vratima.

Sredovečna gospođa, današnja vlasnica kuće, za to vreme prolazi kroz hodnik, otvara plakar, podiže poklopac na podu plakara i silazi u podrum.

Ulaz u podrum je, dakle, ostao gotovo identičan (poklopac je u periodu od 1941. do 1945. svakako bio dodatno prikriven), a prostorija sada ima mnogo banalniju, skladišnu namenu.

U prvom minutu četvorosatnog filma, Makvin uspostavlja model kojeg će se uporno držati: naš svaki korak dodiruje užas; znanje i osećanje aspekti su ljudskosti koji spajaju vreme i prostor.

Adrese i činjenice nastavljaju da se nižu – recimo da ćemo ukupno čuti oko 200 priča, sa svakom potencijalno dostojnom zasebnog filma – da bi Makvin već u petom minutu otvorio sledeći tematski blok.

Holandski premijer sa žaljenjem najavljuje „lokdaun“ (neobično, tek u decembru 2021), i film neizbežno povlači drsku paralelu između nekadašnje nacističke okupacije i savremenog sistemskog terora koji se ume desiti u najuzvišenijim demokratskim uređenjima.

Nakon još jedne priče o davnašnjem ponašanju spoljašneg ugnjetavača, gledamo prizore neohipičkih demonstranata koji se povlače pred modernom pretorijanskom gardom poretka.

Na svakih par desetina minuta, kratku priču o raznovrsnim događajima na određenoj adresi (pokret otpora i genocid nad Jevrejima su ravnomerno zastupljeni, što nas navodi na razmišljanje o široj temi genocida) prati jednorečna rečenica – „Srušeno“.

Tu, dakle, ni sama zgrada više ne postoji, što samo znači da su njeni duhovi pušteni da slobodno lutaju ulicama.

Uputno je primetiti da po minutaži megalomanski dokumentarni filmovi – a navešću najbolje kojima „Okupirani grad“ punopravno pripada – kroz osvetljavanje mikroskopskog detalja omogućavaju sagledavanje najšire slike.

U „Šoi“ („Shoah“, 1985), Klod Lanzman je naslovnu temu dobrim delom obradio putem događaja iz poljskog gradića Helmno; u filmu „Tuga i sažaljenje“ („Le chagrin et la pitié“, 1969) Marsel Ofils je okupaciju disecirao kroz francuski Klermon Feran; u „Neobjavljenom ratu“ („La guerre sans nom“, 1992) Bertran Tavernije analizira alžirsku borbu za nezavisnost, tj. izdisaje direktnog, teritorijalnog kolonijalizma kroz sudbine i ponašanje tadašnjih stanovnika Grenobla; u seriji „Rat“ („The War“, 2007) Ken Berns i Lin Novik pristupili su Drugom svetskom ratu istražujući njegove posledice na živote stanovnika četiri provincijska američka grada.

Bjanka Stigter je, takođe, poklonica datog principa, 2021. samostalno potpisujući izuzetni dokumentarni film „Tri minuta: Produžeci“ („Three Minutes: A Lenghtening“), u kojem raščlanjivanju podlaže tri minuta filmskog materijala snimljenih amaterskom kamerom u poljskom selu Našjelsk 1938. godine.

Beskrajni svemir se nalazi u kvarku.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.