„Uzmi nož, uradi nešto“

Vladajuća kriminalna grupa bila je u panici tih majskih vikenda, primećujući da je odjednom postalo „kul“ biti viđen u masi koja iskazuje mržnju prema njenom Vođici, njenim medijima, njenom sistemu bezvrednosti.
Odjednom, ispred i oko skupštine mogli ste primetiti ljude sa kojima ste se nepunih godinu dana ranije svađali zato što su se pravili da ne shvataju vašu odluku da ne pišete o filmovima na bilo koji način povezanim sa Lazarom Ristovskim; ljude koji su ostajali u bioskopskoj sali nakon što biste vi bili jedini idiot što izlazi sa projekcije čim bi se na špici pojavile reči „producent: Željko Mitrović“.
Čak je i Mirjana Bobić osetila da nije zgoreg da se ukaže na antirežimskoj televiziji i umetne par angažovanih rečenica između standardnog slavljenja svoje posebnosti, što me podsetilo na trenutak iz septembra 2000. godine kada sam na velikom protestnom skupu video Suzanu Mančić i pomislio „stvarno je gotov“.
Očekivano, čim su uvideli da je ponovo poželjno ne biti viđen pored ljudi koji duvaju u pištaljke, vratili su se hedonističkom konformizmu kao osnovnoj životnoj vrednosti.
A onda, došao je prvi septembarski protest (onaj koji su svi čekali!), kada sam ostao kod kuće i… razmišljao o francuskim mrtvim prirodama iz osamnaestog veka.

Naime, tokom kovid karantina – koji smo, takođe, uspeli uspešno da zaboravimo – razum sam, između ostalog, pokušavao da sačuvam gledajući BBC-jev dokumentarni serijal „Art of…“. (Još zdravije za razum bile su kratke noćne šetnje sa psima na snegom prekrivenim ulicama, kada bih uočio približavanje policijskog vozila te privukao pse i sakrio se iza neke vizuelne barijere, dok gadovi ne prođu.)
Elem, pomenuti serijal čine troepizodne celine u kojima likovni kritičar imena Endrju Grejem-Dikson istražuje istoriju umetnosti velikih zemalja (posebno su mi prijale Kina i Rusija).
Taj Grejem-Diskon je, naravno, zanimljiv sredovečni momak, tragač za ispodpovršinskim smislom u isto vreme svestan putopisno-malograđanske prirode poduhvata koji preduzima – zamislite grešnu mešavinu Stiva Kugana, Entonija Burdejna i Majkla Pejlina.
Koju godinu kasnije gledaću i njegov gotovo „žilnikovski“ kratki dokumentarni film iz 1992. godine o Žerikoovoj slici „Splav ‘Meduze'“, a ta slika je jedina kojoj sam se nekada davno vratio prilikom posete Luvru, da odstojim još malo pred njom i pustim je da mi napadne telo i duh. Očigledno, Grejem-Dikson i ja smo „kliknuli“.
Prvu epizodu serijala o umetnosti Francuske završio je subjektivnom analizom ulja na platnu „Raža“ („La raie“) Žana Simeona Šardana iz 1728. godine o kojem su svojevremeno imali potrebu da se izraze i Didro i Prust.
Deluje ta mrtva priroda naoko trivijalno, sa kuhinjskom radnom površinom na kojoj su rasporena raža, još par riba, upotrebni predmeti i jedna mačka koja se sprema za malo ukusne krađe.
Međutim, kako kaže Grejem-Dikson, „mislim da je on vrlo dobro znao da nije slikao ‘izgled stvari'“. Zaista, raža je skoro antropomorfna, krvava i obešena na kuku.
Mačka je poremećena, u zamrljanom pokretu, spremna za skok. Nož balansira na ivici stola, sa drškom okrenutom ka posmatraču.
Grejem-Dikson, zanet u zoni esejističke inspiracije, veli: „Didro je smatrao da Šardanovi radovi zagovaraju ideju da je jednostavan život, proživljen dobro i iskreno, mnogo vredniji od dekadentnog bogatstva. Od sagledavanja tog kontrasta, samo kratak korak vodi ka mnogo radikalnijim mislima o nestabilnosti celog sistema. Duboko osećajan i human, Šardan nije bio revolucionar. Ali ne mogu da se ne zapitam da li je podsvest koja mu je vodila ruku znala da bi sile oslobođene za njegovog života mogle jednog dana da se otrgnu kontroli? Šardan gotovo da nikada nije govorio o slikarstvu, ali se zna da je jednom ukorio mladog kolegu koji mu je rekao da ‘slika bojama’. Šardan je odgovorio, ‘Bojama? Ne, ne. Boje koristiš, ali slikaš osećanjem’. I, kakvo je ovde osećanje? Zlokobno je. Smrt je u vazduhu. Dekadencija je u vazduhu. Osećaj opipljive pretnje. Pogledajte taj nož na stolu. Skoro da je pozivnica. ‘Uzmi taj nož, uradi nešto’. ‘Možeš da promeniš svet'“.

Da li će trust opozicionih mozgova ovih dana rešiti da se naoruža Šardanovim metaforičkim noževima? Ili će nastaviti da slikaju mrtve prirode bojama, umesto osećanjem?