Van Gog sa revolverom i dirigentskom palicom

Guess I’m always chasin’ the sun
Hopin’ we will soon be one
Until it turns around to me, then I try to run…

Džudi Sil, „The Phoenix“

Endi Partridž, pevač engleskog benda XTC najprimećenijeg malo pre i posle 1980. godine (recimo da su bili previše komplikovani da pripadaju panku a previše agresivni za ukalupljivanje u druge tada popularne žanrove), u emisiji o Džudi Sil (1944 – 1979) koju je radio BBC vrlo posvećeno proizveo pre deset godina, kaže da je tokom sedamdesetih krišom ujutru slušao ploče svoje devojke, nakon što bi otišla na posao.

Uživao je u tom prestupu, jer mladi, muževni muzičar svakako ne bi smeo da javno obznanjuje sklonost da saoseća uz albume Džoni Mičel ili Linde Ronštat.

Tim slučajnim putem otkrio je i Džudi Sil za koju u tom trenutku niko osim njenih prijatelja više nije znao da postoji, što je započelo fascinaciju koja ga i dalje drži.

Sa Džudi Sil je to izgleda čest slučaj, i tokom decenija nakon njene smrti stvorila se neka vrsta sekte kojoj i sam pripadam.

Počelo je to pre par godina, kada sam gledao krajnje samosvojstvenu seriju „Outer Range“ u cilju pisanja recenzije, i prvo negde na sredini bio zainteresovan meni nepoznatom a opčinjujućom pesmom koju u celosti, na „a cappella“ način, izvodi jedan od likova.

Zatim, uz odjavnu špicu poslednje epizode krenula je i pesma „Jesus Was a Cross Maker“, kojom prilikom sam već pomislio „koju, bre, to muziku ovi stavljaju u svoju seriju, i zašto je tek sada, ovako mator i otupeo, prvi put čujem?“.

Zaista, „The Kiss“ (sa albuma „Heart Food“ iz 1973) bi mogla biti najlepša pesma ikada napisana.

Šta se dogodilo?

2022. godine po festivalima je počeo kružiti dokumentarni film „Lost Angel: The Genius of Judee Sill“ (u Velikoj Britaniji je imao možda bolji naslov „Soldier of the Heart: The Judee Sill Story“) čiji su autori, očigledno takođe neizlečivi sektaši, na njemu radili deset godina.

Od nedavno je dostupan na striming servisima, što ne znači da neki od srpskih festivala ne bi mogao ili morao da ga doda svom ovogodišnjem programu.

Usput, proguglao sam i pronašao da je Džudi Sil u srpskim medijima izgleda pomenuo jedino, ko bi drugi, Žikica Simić u tekstu napisanom 2013. godine povodom četrdesetogodišnjice karijere Toma Vejtsa, primetivši da je njegov prvi album u okviru kataloga diskografske kuće Asylum Records bio svrstan u odlično, ali neodgovarajuće društvo – osim Sil, uz Džeksona Brauna, Džoni Mičel, grupu Eagles…

Ipak, Vejts je problem ubrzo uspeo da prespoji, za razliku od Sil koja se verovatno još više od njega nije mogla uklopiti u bilo kakav kalup.

U jednom od retkih intervjua koji su sa njom urađeni rekla je da je kao mala, sa tri godine (rođena je i umrla u Los Anđelesu), jako volela da peva ali ju je nerviralo što ni sa kim od ukućana nije mogla da stvara harmonije.

No, tata, vlasnik bara, je u svom ugostiteljskom objektu imao klavir koji će se za samouku muzičarku ubrzo pokazati kao savršeni izvor usklađujućih akorda.

Radi se, dakle, o geniju.

Otac je ubrzo umro a majka se udala za imućnog animatora koji je radio za Dizni – za Džudi nezainteresovanog alkoholičara, osim kada bi je zlostavljao tokom pomračenja svesti.

I majka umire (tata je bio odrasla osoba koja je davala ljubav, dok je majka, kako kaže Džudi, „bila ne samo glupa nego i zla“), pa zatim i stariji brat.

Džudi počinje da, kao revolverom naoružana članica adolescentske bande, pljačka pumpe (sa potonjim valjanjem po hrpi novčanica u motelskoj sobi), drogira se najtežim opijatima, postaje i prostitutka, da bi konačno dopala popravnog doma gde će preuzeti muzičku sekciju i dovršiti svoje samoobrazovanje na orguljama, u okviru gospel žanra.

U potpunosti svesna svoje genijalnosti, odlučuje da po izlasku iz popravnog doma učini nešto po tom pitanju.

Živi u kolima, sa još četvoro beskućnika, i svira kontrabas u džez klubovima.

Svira i flautu, za svoje zadovoljstvo, u pauzama drogiranja koje je nastalo, kao i drugo nezakonito ponašanje, iz potrebe da razmrda umrtvljene emocije.

Neophodnost da se uroni do dna kako bi se zaslužila uzvišenost je bila ideja vodilja koja će je pratiti celog života i na koncu pronaći najkonstruktivniju manifestaciju u muzičkom radu.

Upoznaje se sa ljudima „iz posla“, prodaje par pesama (osim melodije, piše i aranžmane), i postaje prvi autor angažovan od strane Dejvida Gefena u novoj diskografskoj kući Asylum Records.

Zvuk je bio određen, većina pesama napisana, ali nedostajao je hit.

Džudi Sil je često bila inspirisana ljudima koje je poznavala, koristeći ih kako bi počevši od subjektivnog iskustva proputovala kroz univerzalno i stigla do tačke u kojoj se telesnost čoveka spaja sa idejom božanskog bića.

Recimo, ovako opisuje genezu pesme „Ridge Rider“: „Imala sam božansku inspiraciju koliko je uzvišeno ne biti sposoban da se foliraš. Jedan moj prijatelj je bio ljudska manifestacija toga, bio je povučena, stidljiva osoba, i nikada nije naučio da se društveno folira ili da bude namazan. Pomislila sam koliko je uzvišeno što to nikada nije naučio“.

„Jesus Was a Cross Maker“, pesma koja će biti njen jedini hit, započinje od čitanja (a to je radila mnogo) romana „Poslednje Hristovo iskušenje“ Nikosa Kazancakisa, da bi tok misli preuzeli lični emotivni događaji, tj. raskid veze sa Dž. D. Sauderom (još jednan član „odličnog društva“ koje pominje Žikica Simić).

Sauder u dokumentarnom filmu kaže da ju je voleo, ali Linda Ronštat je bila tu pre i posle.

Elem: „Pojavila mi se na vratima jednog jutra i rekla da mora da mi odsvira pesmu koju je prethodne noći napisala. Pre nego što je počela je samo rekla ’ovo je za tebe’“.

Sauder nije bio siguran koja je emocija koja nadilazi sve druge u datoj situaciji, budući da je Džudi počevši od besa završila ushićenjem napisane pesme, koju je onda morala da podeli sa njim jer je na neki način – nazvala ga je „neiskupljivim kopiletom“ posle svog nastupa u dnevnoj sobi – kao „bandit i srcolomac“ učestvovao u njenom nastanku.

Kako god, pesma biva priključena albumu i obavlja funkciju radijskog hita, a sam album je snimljen tako što je Sil preuzela studio, raspisala partiture i dirigovala orkestrom sa štapićem koji je insistirala da mora da nabavi.

„Rolling Stone“ objavljuje tekst o njoj sa naslovom „Soldier of the Heart“ – pozajmljenim od njene „najkantri“ pesme – koji se završava usklikom: „Dobro došla Džudi Sil, nova zvezdo“.

U rasponu od par meseci, od života u smrdljivim kolima dolazi do turneje sa Krozbijem i Nešom, a takođe i uskače u bogatstvo sopstvenim radom kupljene kuće sa bazenom u brdima Los Anđelesa.

Kakva je, zapravo, njena muzika?

Definiše je kao mešavinu baroka, okultizma, pentekostalnog gospela, folk zvuka divljeg zapada, a primer da je sve to moguće spojiti na jednom mestu nalazi se u pesmi „Enchanted Sky Machines“ koja takođe sadrži i njenu konstantu ideju da mesiju nije potrebno čekati da se spusti među nas, već je trik u tome da se mi, bedni i opipljivi, uzdignemo na njegov nivo.

A bilo je i pitagorejskih ideja, o planetama koje vibriraju i matematički proračunatim notama koje gađaju najdublje emocionalne centre.

I leče.

Muzikom je želela da isceli kako svoj tako i kolektivni bol, dok je njen lik, bez obzira na tako ambiciozno delo, privatno bio veseo, zajebantski.

Dodatno, njen glas u intervjuima oslikava ženu zreliju od svojih godina, sigurnu u sebe (ili neke aspekte sebe), koja će upravo ispaliti ili samoironičnu opasku ili peckajuću uvredu koja nema šanse da dovede do ozbiljne svađe.

Danju se do krajnosti zezala a noću nastupala ili stvarala, zaključivši da u njenoj prirodi nije da nakon prvog, solidno prodavanog albuma, odmah proizvede bilo šta u cilju održavanja medijske prisutnosti.

Ta odluka ju je uništila i dovela do remek-dela „Heart Food“.

A na njemu, pesma „The Kiss“, za koju kaže da nije sigurna da li je ljubavna ili duhovna.

I jedno je i drugo, zbog čega je i perverzna na najfiniji, nepretenciozni način, dok još jednom podvlači nadu da će neka uzvišena sila, pošto smo pokazali da smo je dostojni, „obrisati sve naše suze“.

Muzički, unisona je sa postavljenom filozofijom.

Ton zna da odjednom bude iznenađujuće dublji, zbog čega je lepši, dinamičniji, napetiji, da bi za to vreme klavirska pratnja išla naviše.

Jedan svedok iz dokumentarnog filma njene pesme opisuje kao „savršene male mehanizme“ („perfect little clockwork“).

Međutim, mehanizmi su to koji lepotom cepaju srce, vodeći nas od Hada do Olimpa, a Endi Partridž prvo sluša i analizira pesmu u na početku teksta pomenutoj emisiji BBC-ja, da bi se onda slomio i zahtevao da je ugase.

Previše je.

Da li je sve to bilo previše i za Džudi Sil?

Nije bila dnevnopolitički nastrojena, u doba Votegejta, gasećeg vijetnamskog rata i kontrakulture što se već utopila u mejnstrim.

Njena muzika je bila jedinstvena i izdavači nisu znali na kakve nastupe da je šalju.

Male klubove je prerasla, pa je redovno bila predizvođač rok grupama, pred publikom koja nije bila tu da bi tragala za duhovnim uzemljenjima i rasprskavanjima.

Zatim je američku publiku ogovarala na nastupima u Engleskoj, šaljući i otrovne žaoke ka čelnicima diskografske kuće za koje je smatrala da je zanemaruju, ne umevši da pronađu ispravan način promocije njenog zvuka (ili, pre, Zvuka).

Drugi album, remek-delo kakav je bio, nije se dobro prodao, i puštena je niz vodu.

U dihotomiji koja ju je stalno i u svemu vodila, odlazi toliko duboko da se odatle više ne može popeti, i nestaje u ništavilu.

Do kraja života – saobraćajna nesreća ju je gotovo obogaljila i opijatsku ovisnost prevela preko svih granica – osećala je obavezu prema sebi i čovečanstvu da se vrati i nastavi svoj muzičko-spiritualni proces.

Kao da nam je ostala dužna, iako nam je prethodno predala sve što je mogla.

Zapisuje: „Osećam kao da sam nešto najgore što je ikada postojalo, ali ako nekako prođem kroz sve ovo, na kraju ću biti svetica“.

U jednom drugom notesu, tokom pisanja pesama za prvi album, napisala je: „Istinska hrabrost je biti uplašen i osramoćen pred drugima. Za tako nešto je potrebno više hrabrosti nego za pljačkanje prodavnice, za pevanje pred hiljadama ljudi, za čišćenje od heroina“.

Da li smo mi njoj ostali dužni?

Skoro sam siguran da joj tako nešto nikada nije palo na pamet, ali nije zgoreg nastaviti sa slanjem ljubavi i pažnje koje u poslednjih par decenija više nego zasluženo dobija, iako od nevelikog broja posvećenika.

Ko zna, možda te njene „začarane nebeske mašine“ zaista postoje.